_karate.jpg "Karate")
Karate ili karatedo (jap. prazna ruka odnosno put prazne ruke) je borilačka veština, poreklom iz Japana. U bukvalnom prevodu, kara znači prazna (gola) ili kineska (po načinu izgovora), te ruka ili šaka, dakle prazna ruka, i misli kako se odbraniti, odnosno boriti "bez oružja u rukama". Nastanak karatea vezuje se za stare borilačke veštine Okinave ostrva, 19. veka, gde su se lokalne tradicije mešale sa kineskim i japanskim uticajima. Početkom 20. veka karate stiže u Japan, a posle Drugog svetskog rata raširio se po svetu. Moderni naziv karatedo (Karate-do) treba da svrsta karate u liniju sa drugim budo stilovima (Budo); ipak se još uvek uglavnom koristi uobičajni izraz karate.
Karate pripada takozvanim tvrdim stilovima. Nasuprot mekim stilovima (aikido, ving cun itd.). koji gledaju da koriste snagu i energiju napadača, tvrdi stilovi ističu telesnu kondiciju, pre svega brzinu i snagu iz brzine. Tehnički, karate koristi udarce pesnicom, šakom, prstima, laktovima, kolenom i nogama, razne blokade, a ponekad se uče i poluge, bacanja, bolni hvatovi, udarci u vitalne tačke (u oči, grlo, nos itd.), i tehnike rukovanjem oružja - kobudo. Moderni karate je često sportski orijentisan, time takmičenja imaju veliki značaj. Ovo može da bude na štetu realnih tehnika samoodbrane, koji su isto deo karatea.
Istorija
Legende govore, da je u 6. veku budistički monah Taiši Bodidarma iz Kanči Purama u južnoj Indiji došao u kineski manastir Šaolin (jap. Šorinji) i tu ne samo osnovao Zen-budizam, nego i monahe uputio u posebna telesna vežbanja kako bi izdržali duga meditiranja. Hastao je takozvani šaolinski kungfu (pravilno transkribirano kvanfa, jap. kempo), iz kojeg su se razvili najveći broj kineskih borilačkih veština. Pošto i karate zna za svoje kinesko poreklo, sebe isto rado vidi za naslednikom ove tradicije, čija je istorijska istinitost sumnjiva. Do kraja 19. veka karate se predavalo uvek u tajnome i od majstora na učenika. Ogava Šintaro, komisar za vaspitanje u prefekturi Okinava, zapazio je 1890 u toku smotre za vojne jedinice u jedne grupe mladića njihovu naročito dobru kondiciju. Mladići su izjavili, da su u jinjo koto šogako (jinjo koto osnovna škola) učili karate.
Na to je lokalna vlada dala nalog majstoru Jasucune Itosu da sastavi lekcije, koje su među drugim sadržavale jednostavne i osnovne kate (pinan i hajan), iz kojih je izdvojio taktiku i metodiku borbe i u prvi plan stavio zdravstveni aspekt kao držanje, pokretljivost, savitljivost, disanje itd. 1902 onda je karate zvanično postao školski sport na Okinavi. Ovaj za karate važan događaj markira vreme, gde učenje i vežbanje karatea nije više služilo samo radi samoodbrane, nego se isto smatralo za jednu vrstu fiskulture. Gičin Funakoši, učenik majstora Jasucune Itosu i Anko Asato, posebno se istekao u reformi karatea. Na osnovima šorin-riu (isto šuri-te, po rodnom gradu Šuri) i šorej-riu (naha-te, po rodnom gradu Naha) počeo je da sistematizira karate. Funakoši je razumeo karate pored njegove fiskulturne uloge isto kao sredstvo za razvijanje karaktera.
Pored tri navedenih majstora, i Kanrio Higaona bio je uticajni reformer karatea. Njegov stil integrisao je meke, izbegavajućive defensivne tehnike sa trvdim, direktnim konternapadima. Njegovi učenici Čojun Mijagi i Kenva Mabuni osnovali su na njegovoj bazi sopstvene stilove goju-riu odnosno šito-riu, koji ce danas računaju u četiri glavnih karate-stilova. Između 1906 do 1915 Gičin Funakoši je sa svojim najboljim učenicima putovao kroz celu Okinavu demonstrirajući javno karate-tehnike. U potonjim godinama ondašnji prestonaslednik i kasnije japanski car Hirohito beše svedok takvih predstava i pozvao je Funakošija, koji je tada već bio predsednik jednog okinavskog saveza borilačkih veština, da na nacionalnom budo-kongresu u Tokiu 1922. godine prezentuje svoj karate.
Prezentacija je izazvala žestoki interes, i Funakoši je pozvan da svoju umetnost praktično demonstrira u kodokanu. Oduševljena publika, među njima i osnivač džudoa Jigoro Kano, uspela je da nagovori Funakošija da ostane na kodokanu i tu predaje. Dve godine kasnije, 1924, Funakoši je osnovao svoj prvi dođo.
Tehnike
Postoje četiri tradicionalna stila karatea priznata od Federacije Svih Japanskih Karatedo Organizacija:
- Šotokan
- Šito-riu
- Gođu-riu
- Vado-riu
Stilovi koji ne pripadaju ovim školama ne smatraju se automatski "nelegitimnim", već samo nisu tradicionalni, ali je većina pod velikim uticajem jednog ili više tradicionalnih stilova.
Jedan od vodećih stilova kod nas je:
- Fudoka
