"Dosada", se može definisati kao emocionalni odgovor na sredinu, koji je izazvan monotonijom (Davies 1983). Osnovni izvori osećanja dosade u procesu učenja nalaze se u: prinudi, besmislenosti, nedostatku interesovanja i izazova, ponovljivosti i u "zadacima bez kraja". Iako, prema konvencionalnim interpretacijama dosada direktno ometa učenje, istraživanja to ne pokazuju (Hockey i Hamilton, 1983).
Evidentno je da se pojavom dosade umanjuje živahnost i intenzitet aktivnosti učenja, ali se ne umanjuju sposobnosti učenja i memorija. Čak i u situaciji produženog rada, sportisti su sposobni da nastave sa naporima, i da se koncentrišu, ukoliko to žele. Međutim, istraživanja pokazuju (Hockey, 1983) da iako ona sama po sebi ne smanjuje učenje, ona je plodno tle za pojavu drugih ometajućih faktora, kao što su razdražljivost, premorenost, napor, rasejanost, lakomislenost, koji negativno deluju i umanjuju individualne sposobnosti učenja, posebno koncentraciju i pažnju.
Sve dok postoji aktivno učenje, neće se u procesu učenja javiti dosada. Aktivno učestvovanje u procesu učenja (Levin, Long,, 1981) podrazumeva traženje, evaluiranje, konstruisanje, kreiranje, i organizovanje sadržaja koji se uče, pamćenje, razumevanje, rešenje i odlučivanje. Bezbroj mentalnih transformacija se ostvaruje, ali se u tim mentalnim naporima troši, kako emocionalna, tako i fizička energija (Sorno, Mandiach,1980).
Postoje različite teorije budnosti, ali Apterova (1982) teorija psihološke suprotnosti najviše odgovara, oblasti sporta. Prema ovoj teoriji, nivo percipiranja, osećanja i motivacije zavisi od stanja svesti u kome se nalazimo. Kada se nalazimo u stanju svesti, na kome ostvarivanje cilja vidimo kao bitno, suštinski važno i neizbežno (opstanak, sigurnost, obaveznost) sa konsekvencama koje su bitne za budućnost, mi smo anksiozni, osećamo visok nivo stimulacije, neprijatnost i stres.
Poznato je da uspeh (podsticaj - postignuće cilja) razvija interesovanja (Bloom, 1981). To je suštinski okvir za stimulaciju. Malo će ljudi imati interesovanje za nešto što ne mogu da postignu. Ali stimulacija ovim "potrebama uspeha" nije dovoljna, jer se takvo stimulisanje dešava s vremena na vreme, i samo tada se proces učenja doživljava kao prijatnost. Stimulacija treba da utiče na kvalitet doživljaja učenja tokom celog procesa.
Drugo, priroda cilja učenja onoga ko uči, snažno utiče na nivo stimulacije na prijatnost i na neprijatnost doživljaja procesa učenja. Kada se sportista oseća prijatno u odnosu na cilj, koji mu je pored toga i važan, njemu će biti potrebni niži nivoi stimulacije, da bi ostao opušten i aktivan. Ukoliko su njegovi ciljevi učenja slobodno izabrani i oseća se samopouzdanim u procesu njihovog postignuća, njemu će trebati viši nivo stimulacije da bi se energičnije uključio u proces učenja.
Ne postoji šansa za prijatnim učenjem ukoliko sportista oseća prinudu u odnosu na ciljeve učenja, koji su u isto vreme i značajni za njega. U takvoj situaciji on će želeti da se aktivnosti učenja ostvaruju u miru, bez izazova i da sve to bude kratkotrajno. Njegov osnovni cilj će biti da završi posao što je brže moguće, i da se okrene drugim aktivnostima.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="6919562611">
Ovde je izbor kritični faktor. Što samostalnije sportisti budu mogli birati svoje ciljeve učenja, utoliko će osećati da imaju viši nivo kontrole nad procesom učenja i utoliko će se više osećati opuštenijim, odgovornijim, spremnijim i otvorenijim za više nivoe stimulacije. U celini govoreći uticanjem na stanje svesti sportiste, utiče se i na nivo njihove budnosti.
Slobodnim izborom, sigurnošću i otklanjanjem pritiska u procesu učenja doprinosi se prijatnosti stimulacije. Dakle, kad sportista jednom odabere cilj učenja, neophodno je isto tako da planira i obezbedi i dodatne zadatke u vidu izazova, koji će voditi razvoju sposobnosti i ostvarivanju početnog, najvažnijeg cilja.
Na kraju, svaka aktivnost učenja može postati prezasićena, to se dešava svakome. Prezasićenost leži nasuprot "duhovnog nezadovoljstva" ljudske egzistencije. Apter (1982) navodi da je to autonoman proces koji se pokreće i aktivira samostalno u individui, obuhvatajući potrebe tela, potpuno neizbežan za bilo koju dužu vremensku deonicu.
U situaciji učenja zasićenosti se možemo suprotstaviti sadržajima, sekvencama i ritmom aktivnosti učenja. To su kvaliteti koji stimulišu u neodređenim vremenskim razdobljima. Sadržaj se odnosi na nešto što se dešava sredina ili pozadina toga dešavanja se vidi, čuje, oseća i predstavlja. Sekvence se odnose na redosled u kome se neke stvari predstavljaju ili obavljaju. One mogu biti zasnovane na sadržaju, ili na procesu.
Mc Lagam (1978) je istraživanjem utvrdio sledeću listu oblasti i sadržaja učenja koji kod sportista izazivaju viši nivo zainteresovanosti: 1. Zdravlje, 2. Vreme, 3. Novac, 4. Popularnost, 5. Poboljšanje izgleda, 6. Produktivnost, 7. Sigurnost, 8. Slavu, 9. Konfor, 10. Slobodno vreme, 11. Kompetentnost, 12. Uspešnost (profesionalna - društvena), 13. Uživanje, 14. Samopouzdanje, 15. Lični prestiž.
Učenje je put adaptiranja, i najbolje se uči u situacijama, u kojima se može aktivno učestvovati i sticati nova znanja. Na ovu esencijalno funkcionalnu potrebu motiviše nas kognitivna neravnoteža, koja predstavlja tenziju, koju mi osećamo, kada doživljavamo nešto što se ne uklapa u ono što već znamo. Ova tenzija nas angažuje na traženje novih informacija, sve dok ih ne prikupimo dovoljno, i ne uključimo u naš postojeći repertoar znanja i veština.
Kada se to desi mi doživljavamo osećaj ravnoteže i tenzija se smanjuje sve do sledećeg novog sličnog događaja. Za sportiste je karakteristično da u proces učenja ulaze sa iskustvom i sa tačno utvrđenom svrhom. Oni imaju cilj uvek pred sobom, žele da reše problem, razviju i steknu određene veštine ili nešto bolje da razumeju. Kad god se suoče sa nečim novim, oni će odmah osećati tenziju da usvoje i akomodiraju novo znanje.
