_Javnost_i_sport..jpg "Javnost i sport")
Prema tradicionalnoj definiciji javnost predstavlja prostor komunikacijske opštosti, to jest komunikacijski prostor unutar koga se:
- odvija razmena različitih tipova informacija(ekonomske, kulturne, naučne, političke, verske, sportske itd.) relevantnih za društvo i njegove članove;
- vrši socijalizacija raspoloživih sadržaja komunikacije i normi učestvovanja u komunikaciji;
- formiraju različiti tipovi opštosti u pogledu znanja, delovanja, interesa i verovanja. (Pupovac, 1990)
Moderna javnost je nekadašnji teritorijalni i ograničeni javni život, posredstvom radija, televizije, novina i knjiga, izložila "brzoj eroziji". Umesto ograničenog javnog života razvija se mnoštvo umreženih prostora komunikacija zbog kojih zastareva konvencijalni ideal jedinstvene javne sfere sa odgovarajućom vizijom gradana koji teže da ostvare određeno "javno dobro". Ove promene (prestruktuiranje prostora za komunikaciju) naterale su mnoge istraživače da preispitaju shvatanje javnosti i drugih srodnih termina kao što su javno mnjenje, javni život i javno dobro. (Kin, 2003). Javno mnjenje je kolektivni stav ili reakcija jednog dela društva na događaje koji se smatraju značajnim. Treba imati u vidu da javno mnjenje nije isto što i društveno mišljenje, jer ne obuhvata sve ideje koje Ijudi mogu imati o nekim pojavama ili svetu upošte.
Ono se, dakle, ne poklapa sa javnim mišljenjem kao načinom gledanja i sudenja koji su rašireni u odredenom društvu. Društveno mišljenje ili opšte javno mnjenje je neutralno, nedinamično, dok je javno mnjenje kolektivna snaga koja vrši pritisak. Javno mnjenje se najčešće odnosi na javne poslove i na politiku zajednice u vezi sa nekom društvenom akcijom; javlja se ili kao otpor ili kao podrška nekoj inicijativi. Ekonomski, politički i drugi krugovi uvek smatraju da valja računati sa javnim mnjenjem kad se preduzima neka akcija ili mera. Treba istaći da se javno mnjenje može pojaviti i kao iznenadna kontra-produktivna i neprijateljska snaga prema određenim inicijativama i akcijama. Javno mnjenje treba razlikovati od političke kulture. Za razliku od političke kulture koja oblikuje trajnije vrednosti, javno mnjenje je dnevno reagovanje Ijudi na određene probleme. Javno mnjenje ima različite dubine i ne može se svesti na neku rezultantu individualnih mišljenja većine u pogledu nekog dogadaja.
Ono, ponekad, može da se izražava samo kroz manjinu, ali ponekad može da pokrene tradicionalna shvatanja koja se odnose na čitavo društvo.Već smo istakli da javno mnjenje ima razne slojeve i dubine. Tako možemo govoriti o trajnim mišljenjima i strujama u mišljenju. Naš otpor prema porezima je jedna stalna crta javnog mnjenja, i nemoguće je u društvu naći udruženje prijatelja poreza, niti društvo za odbranu birokratije. Oni koji deluju na javno mnjenje obavezno vode računa o tome koji su stavovi trajni. (Supek, 1972)Izvori javnog mnjenja su raznovrsni. To mogu biti mišljenja koja su jasno izražena, to mogu biti i usmena mišljenja (glasine latinski rumor-šaputanje) kao način nastanka i širenja novosti po pravilu šapat ode od usta do usta, sve što dalje sve to jače rasteť.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="7364782146">
Glasine nemaju utvrdene kanale i instrumente širenja i izvor im nije siguran (priča se, čuje se u gradu ili čaršiji, a i ne navode se neki sigurni dokazi na čemu se one zasnivaju). Novost je nepredvidiva, ali se u isto vreme očekuje. Za novost nije bitno da li je važna ili neobična. Ona odgovara nekom interesu i društvenom pritisku; i prva reakcija nekog čoveka na novost je njegova želja da je raširi i da o njoj prodiskutuje sa nekim drugim.Treći izvor javnog mnjenja su masovni mediji. Mediji su skoncetrisali u sebe društveno mnjenje i gradansko društvo postavši njihov glasnik i, istovremeno, lišivši ih samostalnosti.
Ovi su našli u medijima svoju organizacionu snagu, ulažući u njih sopstvenu nezavisnost i vlast. Mediji su postali nešto poput države za vandržavni život društva (Zinovjev, 2002, str.54). Za oblikovanje javnog mnjenja veoma je važno ko kontroliše masovne medije (naročito elektronski mediji); najjednostavniji način za proučavanje javnog mnjenja i savremene kulture su mediji. Može se napraviti strukturalno istraživanje, uporediti jučerašnju verziju sa današnjom. Postoji puno dokaza šta je laž a šta nije, kao i načini na koje su stvari struktuirane. (Čomski, 2002)Mediji danas presudno oblikuju javno mnjenje (novine, a naročito elktronski mediji). Ljudi često o istoj stvari čitaju u novinama, slušaju putem radija, gledaju na televiziji, raspravljaju u kafanama koje su nekada bile središte javnog mnjenja.
Masovni mediji prosto kreiraju javno mnjenje a sve to je uslovljeno odredenim parcijalnim interesima. Često su oni u funkciji skretanja pažnje sa stvarnih i temeljnih problema (npr. sa ekonomskih i političkih pitanja na zabavu i sport). Sve to dovodi do manipulacije javnim mnjenjem, njegovog gušenja i kontrole. Za javno mnjenje karakteristične su sledeće funkcije: ekspresivna (u užem smislu kontrolna); konsultativna; direktivna; Ekspresivna funkcija je najšira po svom značenju. Javno mnjenje uvek zauzima određenu poziciju u odnosu na neke činjenice, dogadaje i život društva, prema aktivnostima različitih institucija ili lidera.
Ta specifičnost pribavlja određenom javnom mnjenju karakter snage koji stoji iznad institucija vlasti, ocenjujući i kontrolišući delatnost institucija, partijskih lidera i države. Konsultativna funkcija se pojavljuje kod razrešenja odredenih društvenih, ekonomskih, političkih, ideoloških, ili međudržavnih problema. Direktivna funkcija javnog mnjenja ogleda se u tome što javnost doprinosi rešenju određenog problema društvenog života koji ima neku vrstu imperativnog karaktera, npr. izlazak naroda na izbore ili referendum. Narod u takvim slučajevima ne daje samo mandat jednom ili drugom lideru, nego iskazuje i svoje mišljenje. Javno mnjenje može biti vrednosno, analitičko, konstruktivno i regulativno. Vrednosno mnjenje izražava odnos prema nekom problemu. U njemu je uvek sadržano više emocija nego analitičkih razmatranja.
Analitičko i konstruktivno javno mnjenje su u tesnoj vezi: rešavanje nekog problema zahteva duboku i svestranu analizu, ali se po svom sadržaju analitičko i konstruktivno mnjenje ne mogu poistovetiti. Smisao regulativnog javnog mnjenja sastoji se u tome što ono utiče na donošenje i operacionalizuju određenih normi, regulisanju društvenih odnosa oslanjajući se na zakone, tradiciju, običaje i moral. Ono se najčešće ralizuje kroz kodeks određenih pravila koji se oslanja na moralna ponašanja i saznanja pojedinaca i grupa. Javno mnjenje se uvek manifesmje u obliku pozitivnih ili negativnih i sudova.
