_sport-idolatrija-i-kohezija.jpg "Sport, idolatrija i kohezija")
Sećam se davno kao klinac voleo sam NBA igrača Majkl Džordana (Michael Jordan) iz Čikago Bulsa (Chicago Bulls), i nije predstavljao problem jer je taj momak bio druge boje kože, vere i nacije, on je bio moj idol.
Zvezda bilo to da je filmska ili sportska, je personifikacija uspeha, pobeda i osveta nad tužnom i mračnom realnošću. Svo oni koji svojim idolima aplaudiraju ili se oduševljavaju njihovoj slavi imaju bar za trenutak momenat kao da i sami participiraju u toj slavi. (Anastasovski, A. Anastasovski, I. 2001, str.82-83).
U sportu, naravno, ima mnogo više od samoga nasilja. U konačnici, on je onakav kakvim ga ljudi čine. I premda ponekad deluje kao poprište bezumlja, sport je odušak za mnoge entuzijaste. Deca o njemu sanjaju, identifikuju se s šampionima, oponašaju njihove pokrete i maštaju kako će jednoga dana i sami biti šampioni.
Sport je i snažan motor integracije i društvenog prihvatanja. U Francuskoj, na primer, nitko više ne razmišlja jesu li Zidane ili Platini druga generacija imigranata ili jednostavno francuski državljani. Sport je slavlje koje spaja ljude i pruža im priliku za povezivanjem. Ceremonije otvaranja i zatvaranja Olimpijskih igara služe kako bi nas podsetile da je sport više od suprotstavljanja i sukobljavanja između pojedinaca i nacija; on okuplja različite nacije na jednome mestu, gde se ljudi susreću, međusobno odmeravaju, te na taj način upoznaju i uče prihvatati međusobne razlike.
Uz to, sport je i način "rehabilitacije" pojedinaca. To je, na primer, vidljivo u zatvorima, gde je vekovima stara politika nadzora i kazni (Foucault 1975), odraz utilitarne logike kažnjavanja, zamenjena obrazovanjem zatvorenika, zajedno sa sportom kao delom procesa, i to ne samo kao vrstom terapije, nego i kao mogućnošću da se kroz rekreaciju zatvorenici socijalizuju. Sličan se pristup može naći i u zemljama u ratu - dobar je primer organizacije "Sports sans frontieres" na Kosovu, koja potpomaže saradnju između dece iz različitih zajednica.
Ne sudi se, dakle, sportu, nego onom što od njega ljudi čine ili žele učiniti. Važno je da oni koji su na različitim nivoima (socijalnim) uključeni u sport, od učesnika do visokih funkcionera, imaju to na umu kako bi sportska igrališta i dalje bila mesto fuzije, mesto komunikacije među pojedincima na posve suprotnim stranama u pogledu kulture, politike i religije te mesto na kojem ti pojedinci postižu ono što političarima malo kad polazi za rukom, a to je određeni oblik humanizma. (Bodin 2001: 202)
Literatura:
Anastasovski, I. (2001). Nasilstvo, sport i kultura, Book Skopje: Univerzitetska pečatnica Klimet Ohridski, Fakulet za fizičku kulturu.
Bodin D. and Heas S., "Le dopage: entre desir deternite et contraintes sociales", proceedings of colloquy entitled "Le corps extreme dans les societies occidentales", GDR2322 Anthropologie des representations du corps/Societe dethnologie francaise, Marseilles, 17, 18 and 19 January 2001
