_sport-kao-opijum-za-narod.jpg "Sport kao opijum za narod")
Da li sportska predstava kod nas može da bude odgovor za lošu političku predstavu za razne društevene klase??????
Trebamo se pomaknuti od površnih i apokaliptičnih, pa čak i nihilističnih analiza koje odbacuju sport kao hram kapitalizma čiji je najbliži saveznik televizija - "mašina za širenje pustinje" (Redeker 2002: 71). Ta je filozofska i u određenoj meri sociološka perspektiva pod snažnim uticajem Nietzscheova nihilizma: "pustinja raste" (die Wüste wächst). Iz te perspektive sport ne daje uopšte nikakav uvid u stvarnost onih koji se njime bave ili ga gledaju, a još manje podstiče bilo kakvu širu političku svest.
Određene radikalne struje kritičke sociologije istraživale su kako gledalački sport utiče na depolitizaciju masa. Brohm je, sa svojim delom Sociologiepolitique du sport (1976), bio jedan od glavnih pokretača struje koja je bila kritična prema sportu u Francuskoj. Njegov rad stavio je u samo središte pažnje sociološki pristup sportu i drugim oblicima fizičke aktivnosti, koji je nedavno opisan kao "ničeansko-frojdovsko-marksistički" (Duret i Trabal 2001: 14). Drugi su se autori u velikoj meri oslanjali na njegov teorijski izvor pri razvijanju vlastitog pogleda na tu problematiku (Caillat 1996; Vassort i dr.1999; Vassort 1999).
Američki pisci dali su posebno mesto istom pristupu koji su klasifikovali kao "teoriju sukoba" (Morgan 1994; Coakley 1994; Vogler i Schwartz 1993; Hoch Fizičke povrede i nesreće u sportu: slika u medijima i stvarnost 1972) na osnovi nejednakosti koje su ili ekonomske (odnose se na raspoloživi dohodak, stečeno ili nasleđeno bogatstvo i moć) ili kulturne (odnose se na pristup višem obrazovanju ili kulturnim ustanovama kao što su muzeji i galerije). Većina teorija sukoba zasniva se na analizama društvene klase ili odnosa između društvenih klasa.
U strukturnom smislu kritičke analize dele moderno društvo na grupe koje manipulišu (moćni i bogati) i grupe kojima se manipuliše (masa običnih ljudi, siromašni i obeleženi pojedinici i grupe i razne marginalizovane grupe). U takvim okvirima na sport se gleda kao na institucionalno sredstvo za kontrolu "nižih slojeva" - zapravo sredstvo ugnjetavanja pod krinkom emancipiranih vrednosti.
Sport funkcioniše kao opijum na isti način kao i Rimske igre, te tako smanjuje protivljenje i čini mase srećnim po relativno niskoj ceni. Može se smatrati da veliki klubovi i njihovi povezani centri za treniranje imaju posebnu ulogu u procesu kontrole, budući da se na tim mestima prvi put prilazi mladim sportistima, opravdano ili neopravdano, kao potencijalnim članovima sportske elite. Oni nastavljaju dalje kako bi postali uzori drugima koji nisu imali toliko sreće da iskoriste sport kao odskočnu dasku za društveno priznanje. Profit koji zarađuju voditelji klubova i njihovi akreditovani sponzori, te ugovori kojima se nameću obveze sporistima čine zamku kojim je određen način funkcionisanja sporta.
Literartura:
Caillat M., Sport et civilisation, LHarmattan, Paris, 1996
Duret P. and Trabal P., Le sport et ses affaires. Une sociologie de la justice de lépreuve sportive, Metailie, Paris, 2001
Morgan W.J., Leftist theories of sport, a critique and reconstruction, University of Illinois Press, Urbana and Chicago, 1994
Redeker R., Le sport contre les peuples, Berg International, Paris, 2002
