_95604209_20140908075428418.jpg "Moralna odgovornost biznisa prema sportu")
Ponekad se moramo složiti oko toga da bizinis ima neke moralne obaveze, kao što je ona da se ne reklamiraju priozvodi koji su nesigurni ili pokvareni. Konkretno, koja se moralna ograničenja odnose na profesionalne sportske timove velikih liga. Prema jednom gledištu, sportski timovi treba da imaju iste obaveze kao i drugi biznisi u pogledu bezbednosti po čovekovu okolinu, ali nikakve specijalne obeveze ih ne primoravaju da zaštite važne principe sporta. Ako se postupak koji sport čini zanimljivijim prodaje, pošto su u biznisu, onda se trebaju sportski timovi angažovati oko toga. Ono što se prodaje jeste ono što zadovoljava publiku.
Učiniti sport zanimljivijim i stoga i profitabilnijim znači povećati ukupnu korist kroz povećanje zadovoljstva navijača, a time ide i novčani profit za vlasnike i za same igrače.
Ali, sa druge strane nameće se pitanje: Da li na profesionalni sport treba gledati samo kao na neku vrstu zabave?Koncentrirati se samo na ono što se prodaje, a ne i na konkurentnost ili integritet igre, sigurno nije u najboljem interesu ni vlasniku ni sportistima. Pretpostavimo da nova publika pojedinih sportskih klubova želi da vidi sve više i više nasilja u igri, pa samim tim klubovi zaboravljaju na etički kodeks u sportu kao pozitivan društveni sistem.
Prema tome, može biti zajednička korist svih sportskih timova u jednoj ligi ili sportu da se slože oko sporazuma koji ograničava njihovu slobodu da se previše mešaju u integritet igre. Lige mogu da stvore svoju birokratiju čiji je izričit zadatak da zaštite ono što je dobro u sportu. Mada bi bilo veoma važno da takvi službenici budu zaista nezavisni od vlasnika klubova i sportista, od kojih svaki može postati suviše fokusiran na kratkoročnu matrijalnu korist, takva nezavisnot bi se teško mogla postići. Međutim, stvaranje zvaničnih nadzornih organa, čiji je zadatak da bar delimično sačuvaju integritet i kompetitivnost igre, jeste strukturalni mehanizam za očuvavnje nekih od vrednosta sporta kao zajedničkog traganja za izvrsnošću, čak i u profesionalnom sportu koji je okrenut biznisu.
Ovakva vrsta argumenata o uzajamnoj koristi upućuje na to da je u zajedničkom interesu svakog tima da postavi granice svoga stremljenja ka profitu. Ako bi se svi timovi angažovali u neograničenoj jurnjavi za profitom, sport bi mogao da se toliko unazadi komercijalizacijom i da počne da se privlači sve manje pažnja i tako bi svi bili na gubitku. Međutim, mislim da je veoma teško naći razuman kompromis između moralne ogovornosti i profita, jer danas sport sve više i više stremi da postane biznis broj jedan u svetskim razmerima, što na neki način gubi svoj primarni značaj a to je takmičenje, zabava, igra i razonoda.
