_Socioloski-argument-kosarke.jpg "Sociološki argument košarke")
Fenomenologija košarke kao hrišćanske tvorevine u svojoj genezi nameće identitet pojedinca u okviru grupe, koja čini ne samo sekundarni oblik društvenog razvoja, već i psihosocijalnu refleksiju postojećeg kontrasta modernog čovečanstva. Kao "pojava sama za sebe" (fenomen), poima se kao permanentno istraživanje smisla kroz igru. Ona smešta društvenu situaciju, sa svim svojim osetljivostima i reakcijama, u sferu udaljenu od ljudskih aktivnosti i stvara privid nezavisnosti od njihovih ishoda. Stoga, kontekst košarke neizostavno moramo postaviti u sociološke okvire u kojima se odvija. Svrha košarke je distinktivna, naravno u nekim segmentima, i isključivo zavisi od funkcije koja joj je namenjena u određenoj društvenoj sredini.
Košarka ispoljava težnju prema konkretnom iskustvu, i pored uloge samopotvrđivanja vrednosti građanske kulture, uočljiva je i težnja ka didaktici. Od nje se očekuje da svojom prefinjenošću poštuje stvarnost, da njeni konsenkventni "postupci" odgovaraju prosečnim iskustvima, uverljivo oblikujući elemente idealiteta do nivoa apstrakcije. Odgovarajući na pitanje zašto određeni fenomen dobija ontološki privid, košarka i njen, sada već klasicizam, podrazumevaju vremensko i vrednosno značenje, spoj temporalnih i aksioloških kategorija prevazilazi razdoblje i narod u kom je nastala. Doktor Nejsmit, teolog, biolog i profesor, zamislio je košarku upravo kao ontološku neophodnost unapređenja konvencionalnog pristupa psiho-fizičkom razvoju mladih, pritom ne zaboravljajući da uloga košarke jeste ukorenjivanje čoveka u stvaranju, umerenosti, odlučnosti, marljivosti i iskrenosti.
U živom dijalektičkom procesu razvoja košarke, različite su, katkad i oprečne, pokretačke snage i stvaralačke koncepcije u isti mah. Ovde se misli na uzajamnost podsistema, koji paralelnom egzistencijom tvore sistem koji stvara hijerarhiju. Supstrat je društvena stratifikacija, ne radi čvrste klasne podele, već radi formiranja autoriteta neophodnog za sprovođenje konvencija unutar sistema. Pošto autoritet počiva na tradiciji, temeljnost treba tražiti u delovanju socio- društvenih faktora u najširem smislu. Bez njih se ne mogu shvatiti promene koje se ogledaju u socijalnoj funkciji košarke.
Pojmovnom analogijom košarku možemo posmatrati kao vodećeg činioca integracije društva, posebno društva kao što je naše. Uklapanje u celinu je izuzetan zadatak, a svedoci smo da košarka u Srbiji izvanredno sprovodi sinesteziju raznorodnosti, naročito na polju neprepoznavanja određene epohe, odnosno nemogućnosti prilagođavanja potrebama vremena. Indikativno je da je termin "Novo doba" stigao iz iste kulture u kojoj je nastala košarka, nudeći eklektički pristup duhovnosti i sjedinjavajući tradicije Zapada i Istoka.
Naravno, Srbija spada među predstavnike "starije generacije" koja čvrsto drzi temelje svoje tradicije ali i pomalo bojažljivo učestvuje u ostvarenju novih tendencija. Savremeni svet je, kao nikad do sad, sklon relativizmu. Zato je strahovito teško reći šta bi to bilo merodavno i trajno. Ivo Andrić je konstatovao da je "mučno u starom selu novi adet uvesti", dok Gete odgovor nalazi u "prigodnosti delovanja". Nekako se čini da se pojedine kulturološke namere u Srbiji shvataju kao izazov, makar one bile i imanentno zamišljene. Ipak, dogmatska tradicija i duhovnost su odličan osnov za usmeravanje svesti ka osećajnosti, odnosno ka sjedinjavanju transcedentnog i empirijskog.
Košarka, u ovom slučaju, nema isključiv stav o vremenu življenja, košarka se u Srbiji živi. Čitava apologetika se sastoji u pluralizmu krajnosti - materija, mistička izolacija i estetska (romantičarska) egzistencija. Pojam "Zemlja košarke" proistekao je iz veoma zahtevne kulture koja od košarke traži da, pored svoje prosvetiteljske uloge, naglasi izričitu pripadnost, da koegzistiranjem omogući zadovoljenje potreba koje individualno ne može samo proizvesti. Iz tog razloga su košarka i njena primerenost uslov njenog smisla.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="7364782146">
U vremenu inovacijskog modernizma, kada se protivrečnost reflektuje u svim oblastima, indikativna je istina o putu sjedinjavanja. Radi se zapravo o nekoj vrsti restauracije iskonskog izazova, potrebe za utvrđivanjem esencijalnih elemenata ljudskog postojanja, njihovog odnosa prema egzistencijalizmu i međuzavisnosti prirodnog, filozofskog i teološkog. Iluzorno je pojašnjavati da košarka predstavlja vrstu univerzalne analogije, ali je i apsurdno od nje očekivati da proučava postojeće pojmove i probleme, naročito uspostavljanje istih u hijerarhijski red. Njena uloga je da se reformatorski postavlja među margine društvenih konvencija, menjajući sistem konverzacije od njene izveštačenosti do njene inteligentnosti.
Složenost odnosa unutar Srbije implicira temeljnost u formiranju i potvrđivanju njenih trajnih osobenosti - neposrednosti, spontanosti, subjektivnosti, osećajnosti, ponosu i gordosti. Obezbeđivanje kontinuiteta, kako subjektivnog tako i kolektivnog, zavisi prvenstveno od razumevanja istih. Istina je da u našoj spontanosti leži samodovoljnost, istina je da se dečija neposrednost ogleda u indikativnosti, ali je takođe i istina da se naša gordost ogleda u nepotrebnoj izveštačenosti. Preduslov za kontinuitet je otklon od automatizma, oslanjanje na svesne postupke i ostvarivanje normi. Pomalo je sizifovski ali se poštovanje normi uspešno kompenzuje potencijalom imaginacije - košarkom.
U svom primordijarnom dobu sport jeste bio patricijska zabava, čak i borba za opstanak, ali se etika njegovog poimanja promenila razvojem demohrišćanske svesti. Ne umanjujući vrednost bazičnih sportova, kao simbola razvoja individue, i "najpopularnije igre na svetu", kao fosilnog ostatka gladijatorstva, neminovno dolazimo do saznanja da identifikacija individue, kao osnove sociološkog identiteta, mora proteći kroz obavezno učestvovanje u kolektivnoj svesti kako bi ovladala nizom društvenih konvencija. Košarka je, u tom smislu, i osnova i akademija. Čini se da u izražavanju društvenih okolnosti ublažava i kompenzuje njihove nepravde.
Rešenje možemo potražiti u voljnom karakteru, determinisanom obrazovanjem, socijalnim poreklom i pripadnošću naciji. Mnogo puta smo se uverili da voljni karakter, praćen besmislom, vodi na stranputicu, da preterano i afektivno ponašanje (manirizam) ne daje rezultat. Pošto smo narod sa neuobičajeno izraženom željom za priznanjem sopstvenog dela, bilo bi sasvim u redu da se pozovemo na analogiju dinamika košarke i života. Možda se sve svodi na uočavanje očiglednog, na prepoznavanje trenutka, ili je to možda dijalog, neprestana komunikacija, nadovezivanje, međusobno razumevanje, sve to ka nadindividualnom do kolektivnog. Košarka, kao i život, nije veština borbe već umetnost bivstvovanja.
Srbija predstavlja etno-sociocentrični etos gde se društvo nameće kao središte određenja i pretpostavljanja. Kao društvo u razvoju, osećajući nespokoj modernog doba, bilo bi poželjno kada bi na etičke probleme gledali kao na sopstvenu obavezu i odgovornost a ne da ih tretiramo kao dilemu. To će nam omogućiti da značaj lične egzistencije obogatimo i proširimo, kako na porodicu, tako i na celokupnu društvenu zajednicu.
Etimološki, etika označava način kako jedinka živi u određenoj sredini. Bez namere da istražujemo istorijsku uzročnost današnjice, moramo se koncentrisati na primeni etike bez obzira o kojoj vrsti etike se radilo (filozofska, duhovna, politička ili poslovna), imperativ je da se deluje moralno ispravno i korektno. Uprkos postojanju nekolicine moralnih diskursa, oblikovanih tokom burnog dešavanja istorije ovog naroda, svest o nepostojanju univerzalne etike implicira primenu moralnog realizma sa svim svojim nedostacima, ontološkim i epistemiološkim. Praktično rešenje se traži u dugotrajnom procesu primene etike na svakog pojedinca, porodicu i društvo u celini.
Ekonomska, politička, kulturna i socijalna istorija predstavljaju osnovne činioce u stvaranju i promeni moralnih vrednosti svakog društva, naročito našeg. Naravno, posebno mesto zauzima religija, kao svojevrsna metarija postavljena kao katalizator svih uslova. Antropološki gledano, religija je najverodostojniji temelj za nepobitnost etičkih normi u Srbiji, mnogo više nego apstraktni um ili racionalni diskurs. Ona svojim univerzalnim jezikom obavezuje na korektno i pravedno delovanje, negovanje kulture solidarnosti, tolerancije i život u istini. Raskorak između tradicionalnih vrednosti i modernih tendencija kao da je uzdrmao psihosocijalni razvoj, spremnost na podnošenje rizika, kreativnost, sposobnost timskog rada i slobode odlučivanja o svom i u svom domenu.
Košarka se ovde postavlja kao savršen temelj ozdravljenja društva, kao spoj duha i materije u međusobnoj razmeni odnosa. Sve karakteristike našeg društva možemo svesti na etnološke, antropološke i sociološke. Ako uspemo u implementaciji košarke, razume se, prvenstveno kroz obrazovni sistem, dalje kroz razvijanje etike odgovornosti prema sebi i zajednici, uspećemo da uverimo društvenu svest da prigodnost trenutnih radova ne služi samo kratkoročnoj, materijalno-utilitarnoj vrednosti, već i postulira vrednosti za buduće generacije.
