Nauka je koherentni sistem znanja o objektivnoj stvarnosti koji je, pre svega, u funkciji zadovoljavanja određenih potreba i rešavanja praktičnih problema. Bekon je zapazio da "lukavi ljudi preziru nauku; prostaci joj se dive, a mudri je upotrebljavaju". Nauka često ne pokazuje svoju upotrebu; ta mudrost leži izvan nje a dobija se posmatranjem. Uobičajena je konstatacija da nauka sve više "prodire" u sport. Ovde se ima u vidu tzv. primenjena nauka; njena "ogoljena" primenjenost može dovesti (i dovodi) do opasnog zaborava da se nauka zasniva na ljudskim vrednostima, da je i sama određeni sistem vrednosti.
Nauka nije vrednosno neutralna; naučnik je svestan da u vrednosna stanovišta ulaze, zajedničke osnovne vrednosti naše kulture kao što su na pr. poštenje, humanost, poštovanje jedinki, socijalne službe, demokratsko poštovanje prava jedinke da sama donosi odluke makar one bile pogrešne, očuvanje života i zdravlja, ublažavanje bola, odavanje priznanja kad priznanje treba odati, sportsko ponašanje, "čestitost" itd. Razumljivo je da su "objektivnosti" "nepristrasno posmatranje" fraze koje treba ponovo definisati. Podela rada i uža specijalizacija uticale su na nauku ,,da se sve više vrednosno dezangažuje, da sve više postaje pozitivistička, da se bavi istraživanjem ciljeva koje su drugi definisali.
Uski okviri struke uspeli su da opasno omeđe interesovanje naučnika, da ih učine indiferentnim prema svim društvenim ciljevima, stvorivši tako čitav sloj malograđana koji svoju veštinu prodaju onom ko više da." S druge strane, nauka ,,ne uspeva da da pouzdan odgovor o sudbini sopstvenih dostignuća, o pravcima njihovih otelotvorenja; ona drugim rečima ne uspeva da nazre trenutak u kome njena željena upotreba postaje zloupotreba, trenutak u kome proces njene upotrebe postaje reverzibilan".Ne treba zaboraviti da je nauka jedno od sredstava saznavanja prirodne i društvene stvarnosti. Ona je povezana sa podelom rada koja iziskuje različite vrste ljudi, različite ukuse, različite moći i umeća. Postoji nekoliko važnih principa nauke koji se manifestuju na svim područjima istraživanja:
- ne sme postojati jednodimenzionalni i monistički pritisak, jer je to stvarna opasnost za nauku; prosto rečeno, naučnici raznih profila potrebni su jedni drugima, bez obzira što imaju različite pristupe i afinitete;
- nauku u njenom najširem smislu omogućuju razlike u afinitetima; te razlike sagledavaju nauku kao simfoniju, a ogoljena jednodimenzionalnost je pretvara u monotoniju i isključivost;
- za nauku je velika opasnost da se na segment stvarnosti koji se izučava projektuju sopstveni ukusi, predrasude, interesi i očekivanja; fizičar, biolog, sociolog, psiholog, već samim svojim izborom, pokazuju da se suštinski razlikuju u važnim tačkama sagledavanja istog problema; opravdano je očekivati da različito definišu nauku, njen metod, ciljeve i vrednosti;
- jasno je da moramo biti isto toliko trpeljivi u prihvatanju individualnih razlika među naučnicima, kao što činimo i u drugim oblastima života.
Sa sociološkog stanovišta, pogotovo u situacijama kad se život "povlači na sve uži ponton oko koga humanist treba da se bori u vodi do kolena", ideja da se nauka i na području sporta primeni u humanitarne svrhe dobija sve više pristalica. Naglašavanju ovakve orijentacije doprinelo je saznanje i okolnost ,,da je nauka dovedena u situaciju da nedostojno služi tuđem koristoljublju, da se pretvara u sredstvo protiv humaniteta i vrednosti" i da se sve više preobraća u "uvežbanost", nekritičnu poslušnost i institucionalnu moć.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="7364782146">
Ljudski integritet naučnika, snaga moralnog čina, stvaralačka autonomija, trebalo bi da stvore prostor u kome bi naučnik mogao da se odupre svakome ko želi da ga zloupotrebi, ,,da ga orijentiše prema neželjenim vrednostima, prema moralnoj neosetljivosti".Svi ovi zahtevi ne mogu se posmatrati nezavisno od društvenog konteksta, knkretnih društvenih odnosa, načina proizvodnje, života, hegemonije i dominacije u određenom društvu.
Danas se u sportu govori o ljudima izrađenim po narudžbini; pitanje je da li je to samo moralni prestup nauke ili njena nekritička primena koja nije mogla da uzmakne duhu profita, da od vrhunskog sportiste stvori mašinu koja će stalno pobeđivati i koja će biti vezana za sistem.Ako nauka ,,ne zna za granice sopstvene neupotrebljivosti i primene, rizikuje da se iskoristi za ciljeve, a naučnik koji ne kontroliše svoju stvaralačku moć može lako da se ljudski i stvaralački izgubi u njoj". I suviše se često previđa da su prvi teoretičari nauke naglašavali da ona mora delovati u skladu sa osnovnim humanističkim vizijama.
Za savremeni trenutak to je od posebnog značaja, jer naučna etika prožima sve oblasti ljudske svakodnevice.Rasprave o naučnim problemima na području sporta moraju polaziti od čoveka kao celovitog bića, njegovih potreba i vrednosnih orijentacija. Nagli razvoj nauke i njena primena u sportu pokazuju kako ona ima za cilj da:
- bude u funkciji postizanje vrhunskih rezultata, pobeda osvajanjem medalja;
- da omogući sportisti da podnese preživi napore kojima je njegov organizam izložen;
- da žaleći povrede sportista koje mogu da ga ometu u postizanju očekivanih rezultata.
Nauka je, ukratko, instrumentalizovana i usmerena ka rezultatu.m Shvatanje i određivanje nauke o sportu samo sa aspekta efikasnosti može zanemariti njenu humanističku dimenziju u borbi protiv zloupotrebe sporta i sportista.
Ona još nije u dovoljnoj meri dovela u sumnju ceo taj sistem odnosa, nije izgradila ni jedan sopstveni kriterijum određivanja granica mogućnosti ljudskog organizma, granica rezultata koji se postižu ljudskim naporom, imajući u vidu sve one anomalije koje pri određenim naporima nastaju i koje mogu biti izvor stalnih zdravstvenih problema sportiste u toku i posle završene karijere.
Umesto da ustane protiv preparata, anabolika svih vrsta, nauka se bavi problemom kako da se ovi preparati bolje rastvore u organizmu, kako da se poveća njihovo dejstvo, a da, istovremeno, izmaknu doping-kontroli koja je ustanovljena da bi, za javnost, sve bilo "regularno".
Ovakva organizacija nauke imala je za posledicu da ona u svoju organizacionu strukturu integriše biologiju, psihologiju i medicinu sporta, dok sociologiju, kao kritiku zloupotrebe sporta, dugo vremena nije uvažavala.Nagli razvoj nauke na polju sporta, koje je zaista nepregledno, stvorio je veliki raskorak između naučnih otkrića i onih koji to terba da primene u praksi.
Treneri su sve više bombardovani velikim brojem nepovezanih informacija, raznolikih i specifičnih, koje ne mogu da sintetizuju i primene u svojoj praktičnoj delatnosti. Istovremeno oni nisu vesti u korišćenju naučnih podataka, svesni su samo toga da im treba prava, tačna, blagovremena, praktična informacija koju mogu primeniti u trenažnom procesu. Sada problem postoji više u sistematizovanju i korišćenju onoga što je već iznađeno (u fiziologiji, biohemiji, psihologiji sporta) nego u traženju novog.
Greške u treningu često su još uvek posledica nepoznavanja sasvim osnovnih bioloških zakonitosti." Uz nepoznavanje bioloških činilaca, treba istaći i druge (psihološke, pedagoške, sociološke).Nauka, pa i ona o sportu, mora biti u službi emancipacije, funkciji novog započinjanja i razumevanja fizičkog i sportskog obrazovanja.
Etika naučnika, čija je svest najaktivnija u današnjem svetu, dolazi do punog izražaja. ,,To je najopasnije sada kad se pozadina naših života, otkrićima u medicini, mentalnom zdravlju, psihologiji i sociologiji menja na načine koji najviše utiču na odnose između ljudskih bića. Naše navike, posebno naše navike mišljenja duboko se menjaju".
U svakom području ljudske delatnosti i načina života, od ekonomije pa do sporta, učimo kako da pravilno procenimo delovanje drugih, samo ako između ostalog razumemo njihove motive. Naučna dostignuća u sportskoj praksi moraju se razumevati i vrednovati. Uvođenje naučnih rezultata u sportsku praksu moguće je samo tesnom uzajamnom vezom naučnih istraživanja i prakse, jer ulaženje u praksu naučnog rezultata nije manje složen zadatak od njegovog dobijanja kroz naučna istraživanja, pri čemu se otkrivene činjenice ne smeju brkati sa aktivnošću koja ih otkriva.
Njihova primena stvar je savesti i ljudskog humanizma; pledoaje u tom pravcu uvek je dobar podsetnik za namerne i nenamerne zaborave koji, na zalost, nekada završavaju na farmakološkoj golgoti i u ljudskoj agoniji.
