_barselona-92-sankcije-protiv-olimpizma.jpg "Barselona 1992 - sankcije protiv olimpizma")
XXV Letnje Olimpijske igre održane su od 25. jula do 9. avgusta 1992. godine u Barseloni, koja je organizaciju igara dobila u trci sa protivkandidatima Amsterdamom, Beogradom, Birmingemom, Brizbejnom i Parizom. Bile su to dotad najbolje organizovane Letnje igre na kojima je učestvovalo 10.537 sportista iz 171 zemlje.
Prisustvovao je rekordni broj gledalaca, atmosfera je bila izuzetna. Olimpijski oganj na stadionu zapaljen je uz pomoć luka i strele zahvaljujući paraolimpijcu u streličarstvu Antoniju Rebolju, na spektakularnoj ceremoniji ulepšanoj velikim hitom "Barselona", koju je posebno za tu priliku napisao, i sa operskom divom Monserat Kabalje otpevao legendarni pevač grupe "Kvin" Fredi Merkjuri.
Prisustvovao je rekordni broj gledalaca, atmosfera je bila izuzetna. Olimpijski oganj na stadionu zapaljen je uz pomoć luka i strele zahvaljujući paraolimpijcu u streličarstvu Antoniju Rebolju, na spektakularnoj ceremoniji ulepšanoj velikim hitom "Barselona", koju je posebno za tu priliku napisao, i sa operskom divom Monserat Kabalje otpevao legendarni pevač grupe "Kvin" Fredi Merkjuri.
Nakon takmičenja u Minhenu 1972. godine ovo su bile prve OI na kojima su učestvovale sve članice Međunarodnog olimpijskog pokreta, odnosno nijedna država ih nije bojkotovala. Posle 32 godine na Igrama su učestvovali sportisti iz Južne Afrike, jer su zbog politike aparthejda koju je vodila njihova vlada bili van olimpijskog pokreta. Na igrama su debitovale bivše jugoslovenske republike Slovenija i Hrvatska, a prvi put posle Drugog svetskog rata samostalne ekipe imale su pribaltičke zemlje Litvanija, Letonija i Estonija.
Ipak, ovu najveću planetarnu sportsku smotru naši sportisti neće pamtiti dobru. Odlukom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, zbog rata u Bosni i Hercegovini, uvedene su sankcije prema tadašnjoj SR Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora). Stupila je na snagu Rezolucija 757 kojom su našem sportu, kulturi i nauci zabranjene veze sa svetom. "Sportske" odredbe Rezolucije 757 odmah su stupile na snagu.
Prve žrtve bili su košarkaši, isključeni s međunarodnog turnira u Monpeljeu i iz kvalifikacija za Olimpijske igre, kao i fudbaleri isključeni s Evropskog prvenstva u Švedskoj. Posle dugih i mučnih pregovaranja i dogovaranja učešće na Igrama u Barseloni odobreno je samo pojedincima ali ne i sportistima u ekipnim sportovima: vaterpolu, košarci i rukometu. Sportisti treće Jugoslavije bili su u gorem položaju nego neke druge zemlje koje su takođe pod sankcijama mogle ravnoparavno da učestvuju na olimpijskoj sceni.
Tog leta 1992. godine Jugoslovenski olimpijski komitet (JOK), jedan od 15 s najdužom tradicijom članstva u MOK-u tada je obeležavao 80 godina članstva. Bez sumnje, naš olimpijski komitet našao se tada u najtežoj situaciji od osnivanja (1910.).
Međunarodni olimpijski komitet je tražio da se jugoslovenskim sportistima omogući učešće, da se ne prekida duga tradicija. Nažalost, i pored apela MOK-a, veliki moćnici odlučuju da naši sportisti ne mogu učestvovati na olimpijskim nadmetanjima u Barseloni te godine. Dotle je došlo da se postavljalo pitanje ima li uopšte smisla putovati u Barselonu? Stigao je još jedan ultimatum: nastup bez himne, grba i zastave. Po sistemu: uzmi ili ostavi.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="7364782146">
Zarad kontinuiteta nastupa na olimpijskim igrama i zbog odbrane ugleda zemlje, u beloj opremi sa oznakama Međunarodnog oloimpijslog komiteta (MOK), nastupili su mnogi naši sportisti. Jugoslavija učestvuje sa 52 sportista u individualnim sportovima, pod olimpijskom zastavom i nazivom "Nezavisni olimpijski učesnici" (Independent Olyimpics Participants). Ovo ime i skraćenicu IOP koristili su i sportisti iz Makedonije i Bosne i Hercegovine, čiji olimpijski komiteti nisu bili primljeni u MOK.
Pod prisilom i nemoći da se nametnuto promeni, u beloj opremi sa znamenjem MOK-a najbolji pojedinci u atletici, streljaštvu, biciklizmu, boksu, rvanju, tenisu, kajaku, veslanju, džudou i plivanju posebnim avionom iz Budimpešte krenuli su u Barselonu pod velikim pritiskom. Ipak streljački sport je spasao ugled. U nikad težim uslovima strelci su osvojili tri medalje. Jasna Šekarić je bila odlična u gađanju iz vazdušnog pištolja. Sa njenom srebrnom medaljom poistovetila se cela nacija. Stevan Pletikosić je doneo novu radost osvajanjem bronzane medalje u gađanju iz vazdušne puške, a ništa manje nije pozdravljena bronza Aranke Binder u istoj disciplini. Ono što je najvažnije, sačuvana je tradicija osvajanja medalja na Olimpijskim igrama. Oni koji su mogli da nam osvetlaju obraz: vaterpolisti, košarkaši i košarkašice, rukometaši i rukometašice ostali su kod kuće, posle mnogo neprospavanih noći i neizvesnosti. Nažalost, sasvim nezasluženo i bez presedana u dotadašnjoj istoriji olimpijskog pokreta.
Tako je to bilo 1992. godine pre početka i za vreme Olimpijskih igara u Barseloni. Naši sportisti su bili primorani da dele tešku sudbinu naroda i države pod nametnutim međunarodnim embargom. Politika sile i diktata i ovaj put izlaze kao pobednici nad duhom olimpizma.
Bez obzira na novonastalu situaciju, Jugoslovenski olimpijski komitet se sjajno držao u tim teškim trenucima. Saradnja sa Međunarodnim olimpijskim komitetom je sačuvana i to je bila odskočna daska za dalje aktivnosti naše sportske diplomatije koja je imala jedan jedini cilj: povratak našeg sporta na međunarodnu scenu.
Taj povratak je usledio tri godine kasnije kad su sankcije ublažene, a posle toga suspendovane. Posle četiri teške i neizvesne godine naši sportisti se vraćaju na veliku olimpijsku pozornicu u Atlanti 1996. godine, tačno na stogodišnjicu modernog olimpijskog pokreta, nastavljajući tradiciju osvajanja olimpijskih odličja, uz sve uvažavanje zemalja učesnica Igara i Međunarodnog olimpijskog komiteta.
Literatura:
Ilić Velimir, od Atine do Atlante, Novi Sad, 1996, 95.
Olimpijski vodič, od drevne Olimpije do Atine, Beograd, 2004, 94.
