_srbija-pobednik-dejvis-kupa-2010.jpg "Srbija pobednik Dejvis kupa 2010")
Bliži se druga godišnjica jednog od najvećih uspeha u istoriji srpskog sporta. U pitanju je osvajanje Dejvis kupa, najvećeg i najznačajnijeg ekipnog takmičenja u tenisu. Tokom 112 godina duge istorije ovog takmičenja Srbija je bila 13. zemlja koja je postala šampion, a tek treća nacija koja je pobedila u svom prvom finalu. Prethodno je to uspelo samo Švedskoj (1975.) i Hrvatskoj (2005.). U sudaru sa devetostrukim pobednicima Francuzima od 3. do 5. decembra 2010. godine u prelepom ambijentu "Beogradske arene", ovaj podvig su ostvarili: Novak Đoković, Nenad Zimonjić, Janko Tipsarević i Viktor Troicki.
Od obnavljanja državnosti Srbije 2006. godine, naš sport nije ostvario veći uspeh od ovog. Dodatnu težinu daje rasprostranjenost i popularnost tenisa kao sporta, koji je vremenom izrastao u globalnu svetsku atrakciju. Trijumf u finalu naišao je na ogroman odjek u svetu, što je znatno doprinelo i promociji naše zemlje. Iz "Arene je izveštavalo 470 novinara iz 28 zemalja. Te godine napokon se sve poklopilo, i kao da je bilo suđeno da naši teniseri ostvare ovaj istorijski trijumf. To ne znači da je put do njega bio lak. Naprotiv, konkurencija u svetskom tenisu nikad nije bila jača, kako u pojedinačnoj konkurenciji (ATP lista), tako i na reprezentativnom nivou. A samo tri godine ranije, Srbija se borila da uđe u Svetsku grupu (16 najboljih teniskih nacija). Te 2007. u finalu Evroafričke zone pobeđena je Gruzija sa 5-0, da bi u plej-ofu, na šljaci u Beogradskoj areni savladali favorizovanu Australiju predvođenu Lejtonom Hjuitom. Tada je formirana okosnica budućeg šampionskog tima (Đoković, Tipsarević, Troicki, Zimonjić), predvođena mladim selektorom Bogdanom Obradovićem, a sve pod budnim okom specijalnog savetnika, Nikole Pilića, legende jugoslovenskog i svetskog tenisa.
Počinje pohod ka svetskom vrhu, odiseja koja će tri godine kasnije dovesti krcatu Beogradsku arenu do tačke ključanja. Posle poraza na gostujućem terenu od Rusije 2008. i Španije 2009. godine, došlo je i "pet minuta" srpskog tenisa. U martu 2010. godine u prvom kolu novog ciklusa, u Beogradu je pobeđena selekcija SAD sa 3-2 (Tipsarević-Isner 3-0, Đoković-Kveri 3-1, Zimonjić/Tipsarević - Bob Brajan/Isner 0-3, Đoković-Isner 3-1, Troicki-Kveri 0-2). Bila je to teška pobeda, a odlučujući poen je doneo Novak Đoković, pobedivši upornog i snažnog Džona Isnera, koji sa svojih 206 cm više liči na košarkaša i odbojkaša nego na tenisera.
Usledilo je gostovanje u Pilićevom Splitu jula 2010. i duel sa Hrvatima koji su naši dobili sa sigurnih 4-1. Ipak, ovaj događaj ostaće upamćen po nedolasku Nikole Pilića u svoj rodni grad zbog opravdanog straha od reakcije tamošnje javnosti koja svaki duel sa srpskim sportistima proglašava za pitanje "života i smrti", a pogotovo po zlokobnom šovinističkom transparentu i paroli iz vremena NDH "Srbe na vrbe", okačenom iznad autoputa kojim su naši igrači išli ka Splitu... Na sreću, pamti se samo pobeda naših tenisera koji su prosto pregazili domaćine, pokazavši im ko je ko u tom trenutku. Đoković je pobedio Ljubičića 3-0, Troicki izgubio od Čilića istim rezultatom, Zimonjić i Tipsarević su u dublu savladali Čilića i Dodiga sa 3-0, a posao su dovršili Đoković protiv Čilića 3-0 i Tipsarević protiv Veića 2-0.
Usledilo je polufinale protiv Češke u "Areni", predvođenih Štepanekom i Berdihom. Težak protivnik, a ulog nikad veći: finale Dejvis kupa, prilika koja se retko pruža, pa još pred domaćom publikom. A nije baš počelo kako treba. Prvo je Troicki izgubio od Štepaneka 1-3, potom je Đoković izjednačio savladavši Berdiha 3-1, Česi su poveli posle pobede dubla Berdih/Štepanek protiv Zinonjića i Đokovića (3-1). Odluka je pala poslednjeg, trećeg dana duela kada je Đoković savladao Berdiha sa 3-1, a heroj polufinala je definitivno Janko Tipsarević koji je pobedio Štepaneka sa 3-0 (6-0, 7-6, 6-4), odvevši Srbiju u tako željeno finale.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="7364782146">
Jedna sjajna generacija tenisera nalazila se samo na korak od ostvarenja sna. Ta poslednja prepreka zvala se Francuska, teniska velesila predvođena asovima poput Monfisa, Simona, Ljodre i naročito najboljeg igrača Žo Vilfrida Conge, koji je srećom, zbog povrede propustio finale. Moramo priznati da je to bila okolnost koja je znatno olakšala put do trijumfa. A finale je bilo priča za sebe, puno drame i obrta, sigurno jedno od najuzbudljivijih u istoriji ovog takmičenja. Nije ni tog 3. decembra 2010. u Beogradu sve krenulo kako valja: Janko Tipsarević nije izdržao pritisak zbog važnosti meča i glatko je poražen od Monfisa sa 3-0, tako da je Nole morao da vadi fleke pobedivši Simona istim rezultatom (3-0). Sledećeg dana u dublu Zimonjić i Troicki su poraženi od Klemona i Ljodre, ispustivši vođstvo od 2-0 u setovima. Bio je to veliki šok i svima je pred očima bio još jedan veliki poraz.
Francuzi u poslednji dan ulaze sa velikom prednošću, pre svega na psihološkom planu. Međutim, naši momci su mislili drugačije. Prvo je Novak prosto "počistio" Monfisa sa 3-0 i tako dao vetar u leđa Viktoru Troickom koji je umesto indisponiranog Janka izabran da odigra odlučujući meč protiv Mikaela Ljodre. Nošen ogromnom podrškom "Arene", ali i čitave nacije, Viktor je odigrao možda i najbolji meč svoje karijere, pobedivši Ljodru sa 3-0 (6-2, 6-2, 6-3). Tog 5. decembra 2010. godine, u 18 sati i 12 minuta, Troicki je iskoristio drugu meč loptu, donevši Srbiji treći poen i toliko sanjanu titulu.
Usledilo je neopisivo slavlje, začinjeno kolektivnim šišanjem na "nulu" što je bilo još ranije dogovoreno. Nesvakidašnja scena u dotadašnjem svetskom sportu. Zaista originalno, kakvi su, uostalom, i naši teniski heroji. Bez kose je ostao i Nikola Pilić kome je ovo bio peti trijumf, od šest finala. Tri puta je trijumfovao kao selektor Nemačke, jednom sa Hrvatskom, i tada sa Srbijom. Impozantno, nema šta. Interesantan je i podatak da je Srbija tek šesta zemlja u istoriji finala Dejvis kupa koja je dobila posle 1-2 u dublu. To što su postigli naši teniseri predstavlja svetsko čudo. Došli su do teniskog Olimpa svojim talentom, velikim radom, kao i još većim požrtvovanjem i odricanjem svojih roditelja. Postignutim rezultatima kako tada, tako i danas, oni su zaslužili epitet sportskih junaka Srbije. I ono što je najvažnije, oduvek su bili tim ističući u prvi plan svoje drugarstvo i međusobnu pomoć, bez trunke zavisti. Takav ambijent u ekipi, uz neizbežni kvalitet, morao je dovesti do konačnog uspeha. Možda je najbolju ilustraciju odnosa koji vladaju u timu dao Viktor Troicki: "Drugari iz tima su mi kao braća, ja nemam nikog bližeg od njih. Mi se družimo i privatno, van tenisa i turnira, mi smo kao jedna familija".
Treba ponoviti da se našim teniserima te godine sve složilo. Od žreba, preko zdravlja igrača, pa sve do toga da su od četiri meča tri igrana kod kuće, što je bilo dovoljno za konačni trijumf u Dejvis kupu. Još jednom smo s ponosom slušali himnu "Bože pravde", a iz "Beogradske arene" je u svet je otišla superpozitivna slika o Srbiji. Odjek u svetu ide na ruku konstataciji sa početka teksta: ovo je najveći uspeh srpskog sporta. Tome u prilog idu i reči najboljeg našeg, ali i svetskog tenisera Novaka Đokovića: "Ovo je istorijski podvig. Naš najveći uspeh i kao pojedinaca i kao tima, i kao zemlje"... I danas smo svi u Srbiji ponosni zbog toga.
Literatura:
Nedeljne informativne novine (NIN), br. 3128, 9.decembar 2010, Beograd, 11.
