_29-januar-2012-istorijski-dan-srpskog-sporta (1).jpg "29. Januar 2012. - istorijski dan srpskog sporta")
Malo je dana kada sportisti jedne zemlje učestvuju u čak tri velika finala na nekim zvaničnim takmičenjima. A takav dan se upravo dogodio našoj zemlji u nedelju, 29. januara 2012. godine, kada je Srbija imala troje finalista, i to u jednom pojedinačnom i dva kolektivna sporta. Tog dana su se za šampionske titule borili najpre Novak Đoković, u finalu Australijan opena protiv svog najvećeg rivala Rafaela Nadala, potom naši vaterpolisti protiv Crne Gore u finalu Evropskog prvenstva u holandskom Ajndhovenu, i najzad, kao šlag na tortu, finalni okršaj u Beogradskoj Areni između naših rukometaša i Danaca na prvenstvu Evrope, čiji je domaćin tih dana bila Srbija. Zaista neverovatan dan koji ni najveći optimisti nisu mogli predvideti, dan koji svakog pravog ljubitelja sporta ostavlja bez daha, dan za nezaborav. Većina građana Srbije provela je taj hladan januarski dan uz televizijske ekrane, navijajući od srca za naše sportske heroje.
Najpre smo se "preznojavali" gledajući finale u Melburnu na "Rod Lejver areni". Akteri dobro poznati, tada dvojica najboljih svetskih tenisera, stari poznanici i najveći rivali, Nole i Rafa. Slobodno možemo reći da su današnji teniseri "moderni gladijatori", a najbolji primer za to je pomenuto epsko finale koje je trajalo punih 5 sati i 53 minuta. Najduže otkako se meri statistika na ATP turu. Prethodni rekord držali su Mats Vilander i Ivan Lendl na US openu 1988. godine (4:54:00). U ovom antologijskom meču slavio je Đoković sa 3:2 u setovima, odnosno 5:7, 6:4, 6:2, 6:7 (5:7), 7:5. Ovom pobedom je odbranio titulu iz prethodne godine, osvojivši peti grend slem u karijeri i time nastavio tenisku dominaciju iz 2011. Još jednom je do izražaja došla Noletova mentalna snaga, neponovljivi talenat i veliko pobedničko srce. Pored toga što je najbolji teniser sveta, Novak Đoković je ujedno najbolji ambasador Srbije i definitivno njen najveći miljenik.
Dok se još slavio Novakov trijumf, usledilo je finale 30. Evropskog prvenstva u vaterpolu u Ajndhovenu. Finale su igrali takođe stari poznanici, Srbija i Crna Gora. Ključalo je u bazenu, nekadašnja "braća" nisu se nimalo štedela, bio je to žestok okršaj nekadašnjih saigrača iz reprezentacije, momaka koji su van bazena veliki prijatelji. Obe ekipe su se oslonile na čvrste odbrane, a u napadu se igralo strpljivo, gol za gol. I tako sve do 72 sekunde pre kraja kada je kapiten Vanja Udovičić neodbranjivim šutem sa distance postigao pobedonosni gol. Pokušali su Crnogorci da izjednače, ali su naši odličnom odbranom sačuvali rezultat. Na kraju je bilo 9:8 za Srbiju (1:1, 2:3, 3:1, 3:3). Bio je to veliki revanš za poraz u finalu u Malagi 2008. godine, kada su nas komšije, uz sudijski blagoslov, skinule sa evropskog trona. Međutim, u Ajndhovenu 2012. godine, stvari su došle na svoje. Naši vaterpolisti peti put u istoriji, a drugi put kao Srbija (posle Beograda 2006.), postali su šampioni Evrope.
style="display:block; text-align:center;"
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="6919562611">
data-ad-layout="in-article"
data-ad-format="fluid"
data-ad-client="ca-pub-3680394444982515"
data-ad-slot="6919562611">
Posle dva finala, dve velike pobede. Svi smo se nadali da i naši rukometaši mogu da naprave podvig, i sa nestrpljenjem smo čekali početak finala u Areni. Nažalost, vicešampioni sveta Danci, predvođeni Mikelom Hansenom, srušili su snove naše reperzentacije o tituli prvaka Evrope, ali i naše snove o triploj kruni srpskog sporta u ovom nezaboravnom danu. Istrošeni posle pobede nad Hrvatima u polufinalu, naši momci su poklekli pod teretom značaja finalne utakmice. I pored velike želje i sjajnih odbrana golmana Darka Stanića, Momir Ilić i drugovi nisu uspeli da drugi put u 12 dana savladaju Dansku, svetskog vicešampiona. Još jednom se potvrdilo staro pravilo da je teško pobediti istog rivala dva puta za redom. Meč je završen rezultatom 19:21 (7:9), a Danska je postala šampion Evrope, iako u drugu fazu prvenstva nije prenela nijedan bod. I niko našim momcima ne može zameriti na tome, jer pred početak šampionata srebro nije bilo predviđeno ni u najsmelijim planovima. Ono što će ostati upamćeno jeste svakako velika borbenost naših momaka, od kojih su mnogi igrali povređeni, odlična organizacija šampionata pošto se te dve nedelje u Srbiji živelo za rukomet, ali i to da je ova generacija probudila nadu u ovaj naš nekada trofejni sport. Dovoljno je reći da je ovo bilo prvo finale našeg reprezentativnog rukometa još od davne 1986. godine i Svetskog prvenstva u Švajcarskoj. Srebro iz Beograda je najsjajnija medalja srpskog rukometa na Evropskim prvenstvima.
Tog dana je srebro naših rukometaša sijalo kao zlato vaterpolista i pehar Novaka Đokovića. Kako to i dolikuje, a po već ustaljenoj tradiciji, zlatne vaterpoliste i srebrne rukometaše sutradan su pozdravile desetine hiljada navijača ispred Skupštine grada Beograda. Bili su to trenuci za pamćenje i nezaborav. Apsolutno zasluženo.
Tog dana, po ko zna koji put, Srbija je pokazala da je svetski sportski fenomen. Za nepunih devet časova, dva zlata i jedno srebro. Radovali smo se i posle Novakove pobede u Melburnu, trijumfa naših "delfina" u Ajndhovenu, radovali smo se i drugom mestu naših rukometaša u Beogradu. Kada je već ispalo tako, nismo mogli biti nesrećni zbog toga što nisu osvojena sva tri zlata. Ni manje zemlje, ni većih sportskih uspeha. Ovim se ne mogu pohvaliti ni mnogo veće i bogatije zemlje, ali zato može Srbija. Još jednom se potvrdilo da na ovim prostorima najbolje uspeva - sport, a da su naši sportski asovi ti koji na najbolji način reprezentuju Srbiju u svetu. Košarkaški reprezentativac Marko Kešelj putem tvitera izneo je originalnu ideju da se 29. januar proglasi za državni praznik, dan kada treba izaći na ulice i baviti se nekim sportom. U svakom slučaju, ovaj dan sigurno predstavlja sinonim za uspeh našeg sporta na svetskoj sceni.
Literatura:
Večernje novosti, Beograd, 30. Januar 2012.
