Svaki put kada se dodirne tema i pojam navijača, pred očima većine ljudi stvara se slika o rulji koja neobuzdano ruši ograde stadiona, čupa stolice u sportskim dvoranama, ugrožava živote drugih i remeti javni red i mir. Međutim, kao i sve drugo u životu, i ovaj fenomen ima dve strane medalje. Ja ću pisati o onoj vedrijoj, svetlijoj strani koja ispunjava srce svakog pravog zaljubljenika u sport koji na svaku utakmicu svog voljenog kluba dolazi kako bi iskazao svoju privrženost, svoju ljubav... odnosno svoju odanost prema klubu!
Pričaćemo o onima kojima nije najbitnije da li klub koji bodre gubi ili pobeđuje, o onima koji žive za svaku novu utakmicu, za svaki novi koš, gol... njihovog voljenog tima. O onima koji u svakoj prilici iskazuju bezrezervnu podršku svom klubu, ne tražeći ništa zauzvrat.
Mnogi bogati klubovi velikog imena i ogromne tradicije, sa vitrinama punim trofeja, ne mogu da se podiče krcatim stadionima i punim dvoranama. Njihovi navijači se jednostavno, ne poistovećuju sa klubom i dolaze na utakmice kao da je u pitanju pozorišna predstava, što predstavlja još jedan dokaz da novac ne može baš sve da kupi. Navešćemo primer FK Juventus, najtrofejnijeg kluba Italije, osvajača svih najvažnijih trofeja na planeti, čije utakmice na domaćem terenu prati jedva par hiljada ljudi. Moglo bi se reći da funkcioneri "Stare dame" (nadimak FK Juventus, prim.aut.) zavide nekim, manje poznatim klubovima iz provincije koji svaku svoju utakmicu igraju u karnevalskoj atmosferi. Jedan od takvih klubova je FK Napoli sa juga Italije, koji do dolaska Diega Maradone u taj klub, nije privlačio pažnju javnosti, ali je oduvek imao ogromno jezgro navijača koji su na, dupke punom stadionu San Paolo, pravili "vatrenu" atmosferu koja je uvek dostizala tačku ključanja i "oduzimala" noge mnogim poznatim igračima.
A šta tek reći za atmosferu na utakmicama KK Partizan... naš šampion, koji godinama, na kraju sezone prodaje najbolje igrače kako bi sastavio kraj sa krajem ima, što je potvdila čitava Evropa, najvatreniju i najodaniju košarkašku publiku na Starom kontinentu. Mnogi evropski zvaničnici su se čudili kako je moguće da klub, koji ima najmanji budžet u Evropi, ima tako "vrelu" atmosferu na domaćim utakmicama. Hale "Pionir" i "Arena" postale su kultno mesto za koje se traži karta više, što sa druge strane predstavlja još jedan dokaz koji potvđuje da siromašniji klubovi, po pravilu imaju najodaniju publiku.
Sećam se anegdota sa ulica Beograda iz aprila 1991. godine pred revanš utakmicu polufinala Kupa Evropskih Šampiona između Crvene Zvezde i Bajerna iz Minhena, kada su u to vreme embarga i sve opšte krize u zemlji, navijači crveno-belih davali svoje automobile u zamenu za kartu za navedenu utakmicu. O atmosferi na toj utakmici najbolje govori podatak da je pored 90 000 navijača na stadionu, još barem 20 000 njih ostalo bez karte.
U Severnoj Irskoj fudbalski klubovi Šamrok (eng. Shamrok) i Kork Siti (eng. Cork City) su bukvalno u većinskom vlasništvu sopstvenih navijača, koji su svojim donacijama spasili svoje ljubimce od bankrotstva. Priznaju da vole svoje klubove više od života i da je to što su učinili, najmanje što su mogli da urade za dobrobit svog voljenog kluba.
S druge strane, siromašni kvartovi argentinskih gradova prepuni su ljubavi prema jednom klubu -Boki. Klub, koji svoje domaće utakmice igra na popularnom stadionu "Bombonjera",na svakoj utakmici prati reka navijača koji ne štedeći svoja grla i dlanove u pravoj južno-američkoj atmosferi proslavljaju uspehe svojih mezimaca.
Ovo je samo mali delić, mala priča o fenomenu koji nije tako lako objasniti, o čudu koje nije jednostavno opisati... o njima, navijačima bez kojih sport ne bi bio to što jeste jer u suštini, zbog njih i postoji...
