KOŠARKA KAO DEO PEDAGOŠKOG SISTEMA U SRBIJI

Očigledno je da se savremeni uslovi života sve češće doživljavaju kao svojevrsan diskontinuitet istinskog sveta i života, i da u čovečanstvu slabi ona vrsta identiteta koji je, na pomalo konzervativan način, održavao životnim ozbiljno uzdrmani kontinuitet prošlosti. Sa druge strane, svedoci smo sve učestalijim i smelijim pokušajima modernog čoveka da svojim zanosom prevaziđe stalan izvor straha prouzrokovan potrebom da se smisao  postojanja  koliko-toliko održi stabilnim.

Nalazeći se na prekretnici, izbor rešenja  iziskuje svođenje na prihvatljive veličine (dogmatski i empirijski dokazane), analoško integrisanje objektivnosti, podsticanje stvaralačkih i pragmatičnih delovanja, i što je najvažnije, razvijanje potrebe da se bude u službi drugima. Postepena društvena emancipacija i individuacija omogućava podnošenje socijalno-istorijskih zahteva koji postaju sve drastičniji. Naravno, utemeljenje svih postulata se nalazi u već razvijenoj metodologiji edukacije kroz školski sistem koji obezbeđuje minimum potreban za sticanje znanja, čime se postiže vrlina a ona se zasniva na znanju.

Autor fotografije: Marko Skorić

Težnja ka ideji Dobra predstavlja etički ideal koji se isključivo ostvaruje kroz pojedinca u zajednici, stoga je i prosvetiteljsko-intelektualistička komponenta, sadržana u konstituciji košarke, jedan od vodećih činilaca društva i delatnost koja na svoj način učestvuje i doprinosi stvaranju istorije i budućnosti. Uključivanje košarke u pedagoški sistem Srbije u  trenutku fluktuacije svih vrednosti, kada se postavlja pitanje da li je kriv pojedinac ili društvo, implicira samo drugačiji pristup istinskim vrednostima, ne njihovu modifikaciju. Košarka je, u stvari, sekularizovana forma proistekla iz religioznog podsticaja i kao takva nema za cilj reoblikovanje karaktera već prodiranje u najdublje delove ljudske duše. Usled krize identiteta društva u kom živimo, mladi naraštaji su skloni padu u trivijalnost i treba im omogućiti slobodu izbora, ne samo slobodu "od" već i slobodu "za". Ako već imamo potrebu da prenesemo znanje i iskustvo, neka to bude izbor naše savesti - pravilno usmeravanje a ne manipulacija.

Košarka jeste sport ali je prvenstveno igra i iluzorno je potvrđivati već uspostavljene tvrdnje kako je igra neophodna za zdravlje deteta, da razvija um, karakter i pomaže u sticanju iskustva. Ona predstavlja apsolutnu simulaciju stvarnosti i potragu za smislom, a dete, kao i odrasli, potpun smisao nalazi samo tamo gde se igra. Dosadašnja istraživanja eminentnih stručnjaka iz oblasti sporta i fizičke kulture u Srbiji su pokazala da deca, uzrasta između 11 i 14 godina, svoje stavove zasnivaju na moralnosti više nego na utilitarnosti. Etika čilja je, po istraživanjima, tek tercijarna forma, koju deca posmatraju kao izražajni stav odraslih. Ovo ukazuje na potrebu kanalisanja aktivnosti usmerenih ka deci kako njihov razvoj ne bi otišao u patologiju već se okrenuo normalnom. Nekada su samo starije generacije bile u potrazi za smislom, sada to čine i deca. Uvođenjem košarke kao izbornog predmeta dostigli bi potreban nivo saglasnosti između telesnog vežbanja koje se manifestuje kroz fizičko vaspitanje, i svojevrsnog idolopoklonstva koje nosi savremeni sport. Postavljanje košarke između vaspitno-obrazovne i takmičarske funkcije ogleda se u razvijanju drugačije vrste komunikacije.

Izdvajanje košarke iz sistema fizičke kulture predstavlja duhovno oplemenjivanje socijalnog bića, odnosno nadgradnju potrebe za fizičkim vežbanjem jer košarka potvrđuje sklonost ka saznanju, dok većina sportova teži razlaganju znanja. Fizičko vaspitanje, kao deo procesa fizičke kulture, svojim širokim opsegom disciplina potvrđuje da čovek inicijaciju svog postojanja pronalazi u telesnom funkcionisanju, ali je istovremeno pokretač socijalnih i duhovnih funkcija pojedinaca ili grupe. Multidisciplinarnost sistema fizičkog vaspitanja  imala je opravdanost u prošlosti - bazični sportovi kao osnov fizičkog vežbanja i kolektivne igre kao primer socijalizacije mladih ljudi.

Savremeni način života nameće problem otuđenosti i nezainteresovanosti dece za vežbanjem, što se ogleda u gotovo alarmantnim podacima na polju rezultata u gimnastici, plivanju i atletici, takođe i u svojevrsnoj virtuelnoj socijalizaciji, koja zapravo onemogućava deci neposredan međusobni odnos, neophodan za psiho - morfološki razvoj.

Izdvajanjem košarke iz nastavnog programa fizičkog vaspitanja oslobodili bismo prostor delovanja u dva pravca. Prvo, otvaranje mogućnosti za konkretizaciju  aktivnosti u oblasti fizičkog vežbanja kako bi se ojačala pozicija za bazične sportove, smanjenje obima posla za nastavnike fizičkog vaspitanja i neutralisanje osećaja moranja kod dece koji ne dovodi do rezultata u bilo kom vidu. Drugi smer delovanja ogleda se u već pomenutoj duhovnoj intenciji košarke, koja kroz sabornost pospešuje dečiji nagon za zadovoljstvom, konkretizuje dečiju imaginaciju i omogućava stvaranje analogije sopstvenog bića sa okolinom. Ovde možemo dodati važnost uloge nastavnika košarke koji pravi distinktivnu razliku između nastavnika fizičkog vaspitanja i košarkaškog trenera.

Postojanje nekoliko visokih trenerskih škola omogućava osposobljavanje kadra za sprovođenje nastave. Ne mali broj obučenog kadra čeka na primenu znanja, tumarajući kroz haotičan sistem takmičarskog sporta, koji u najvećem broju slučajeva marginalizuje istinsko znanje i posvećenje. Nastavnik košarke, kao mlad čovek koji je generacijski bliži dečijem mentalitetu nego pedagoškom iskustvu profesionalnih trenera, razvija svoje sposobnosti uporedo sa prenošenjem znanja na decu,  uzajamnim oplemenjivanjem. Time se dostižu ljudski i profesionalni ciljevi, dokazani na primeru Italije koja je u svoj obrazovni sistem uvela predmet "odbojka", koja im je omogućila vrhunsku bazu za ostvarena profesionalna i etička dostignuća.

Implementacija košarke na uzrast V-VIII razreda ukazuje na dobar "tajming" prelaska iz ranog detinjstva, perioda u kome se formiralo generisanje bioloskih aktivnosti u uzrast koji ima naznake usmeravanja samosvesti ka uslovima okruženja. Ovo je tačka u vremenu gde lični identitet odvaja svoj dar od veštačkog nametanja iskustva. U ovoj fazi adolescentski identitet se integriše u ličnost individue i ukoliko se to ne desi, deca dolaze u opasnost da postanu nosioci konflikta. Prelazeći na viši nivo obrazovanja, deca svoju "zrelost" pokazuju, između ostalog, sposobnošću izbora. Ravnopravnim suodnosom sa ostalim izbornim predmetima (građansko vaspitanje i veronauka, od nedavno i šah), košarka predstavlja istinski vid analogije održavanja i unapređenja osnovnih vrednosti čovečanstva ovaploženih u detetu - moralnih, estetskih, socijalnih, duhovnih i materijalnih. Jer, košarka je usmerena ka životu i i njena imagitivnost ima dodira sa onostranim, što životne tegobe pretvara u radost. Zato je od izuzetne važnosti usmeriti decu još u ovom uzrastu ka potrazi za smislom i ka prevazilaženju konflikata kao bi se dostigla celovitost, odnosno, neophodno jedinstvo u našem narodu. 

Opšte posmatrano, obrazovanje je specifičan proces dostizanja znanja i veština, razvijanje sposobnosti za racionalizaciju i primenu istih. Pedagoška funkcija košarke, izvorno ustanovljena na akademskm nivou, ukazuje na potrebu metodološke primene na osnovni  nivo obrazovanja kako bi se ublažila savremena dekadencija, eliminisalo stvaranje navika i poslušnosti umesto sposobnosti, na taj način uobličavajući jednostavnost i jasnoću životnih načela. Tolerantnost, naklonost zlatnoj sredini, čistota i skromnost su osobine košarke koje imaju božansku vrednost, sposobnu da eliminiše participaciju patologije u društvu,da se društvo oslobodi standarda efikasnosti i rezultata koje vrše ogroman pritisak na ljudske vrednosti. Prenošenje znanja podrazumeva primenu "igre" radi suočavanja sa stvarnošću, u budućnosti. Svi moramo da nastavimo da učimo, jer je nemoguće preneti ono znanje koje nemamo. Znanje koje nemamo sadržano je u nečem imaginarnom kao što je košarka, i ono se ne dostiže pukim svođenjem života na prigodno primitivno.