KOŠARKA BUDUĆNOSTI

Priroda konfuzije današnjice reflektuje se na košarku u celosti, najviše u nedostatku ideje u kojoj se ogleda čista sadašnjost. Prateći "igru na terenu", koja svakako ima karakter objektivnog, možemo konstatovati da se na svim nivoima oseća trenutnost bez koncepta. Neminovnost sučeljavanja argumenata zahteva koncentraciju i preciznost u "dodavanju" i "slobodnom bacanju" kako bi se i u slučaju neizvesnosti i tumaranja stekli uslovi za "Saletovu trojku". Od izuzetne važnosti je da naglasimo da ishod ne zavisi isključivo od empirijskog, napredak se ostvaruje prenošenjem znanja. S tim u vezi, košarku budućnosti vidimo kao vesnika izlaska iz vakuma privremene etike u vremenu van orijentacije, gde se na svim kontinentima igra "dovoljna košarka". Permanentni aktiviteti u omasovljenju i popularizaciji košarke podsećaju na prevođenje kvaliteta u kvantitet čime bledi smisao. Uočljivo je postojanje lokalnog haosa i globalnog reda pri čemu činioci deluju u okviru podsistema podređenih održavanju stanja. Pri tome mislimo na predvidivost samog događanja gde uslovi odvijanja igre, razlozi i rezultati stoje u istoj ravni podnošenja. Večiti dualizam i polaritet svojstava koja čine neki sistem ukazuje na tavorenje usled već pomenutog nedostatka ideje.

Podsećanja radi, osnove pravila u kojima se igra odvija su prostor i vreme. Izmenama pravila igra je dobila na snazi i brzini čime se zadovoljila utilitarnost, ali je izgubila na kreativnosti i lepoti čime se izgubio smisao. Tako smo došli u situaciju da ovaj polaritet delovanja nije napravio pomak. Gotovo svaki nivo takmičenja, kako sportskog tako i poslovnog, predstavlja sistem za sebe. Takva situacija je poželjna isključivo u situaciji međusobnog prožimanja, odnosno otvorenosti radi razmene i prenošenja znanja. Čini se da je u pitanju skepticizam rasprostranjeniji od verovanja. U prilog verovanju da će košarka i u budućnosti predstavljati objekat mišljenja pridodajemo stav da se saznajni i praktični akt uma ne može prikazati izvornu stvarnost nekog identiteta već da se to može učiniti samo estetskim. Košarka svakako ima elemente umetnosti koja u potpunosti potvrđuje tezu da čovek ipak nije sposoban živeti bez mitova i svetkovina. Ali to neće biti novi mitovi i svetkovine već postojeće zasnovane na tradiciji i samosvesti.

Pojedinačno, ta vrsta simbolike daje osećaj važnosti u kome se gubi nešto od sopstvene praznine i usamljenosti. Gledano kroz celinu, mnoštvo društvenih dešavanja ukazuje na besomučnu potragu za dobrim u budućnosti koja se očekuje, pri čemu se postavlja pitanje svrhe i koristi. Paradoksalno zvuči da košarka svet čini smislenim upravo potvrđujući da život sam po sebi nije svrha. Verujemo da ova igra vredi truda. Naravno, sposobnost sećanja i predviđanja ne znači mnogo ukoliko nemamo sposobnost ispunjenog života sadašnjosti.

Primetna je bezvoljnost "igrača" koja se ogleda u osećaju zadovoljenja egzistencije suprotstavljena osećanju sveukupnog životnog napretka. Samo odupiranje bilo kakvoj promeni dovodi do zadržavanja daha koje simbolički označava poraz. Da bi igra zadržala obrise koji joj daju smisao potrebno je da ostane u okvirima postojećih pravila, a ona za uzvrat mogu odgovarati večnim stvarnostima. Svet košarke nije zatvoren, on ide zajedno sa stvarnim svetom i apsolutno je u skladu sa pojedincem i prirodom. Budućnost košarke takođe vidimo kao izražavanje instinktivne mudrosti koja neće dozvoliti da pojedinac i tim igraju u raskoraku sa samim sobom, odnosno da izvor neznanja i slabosti jeste u (ne) moći volje.

Malo toga možemo reći kakvu to istinu košarka otriva, ali dosta toga možemo reći o otklanjanju viška čime oblikuje stvarnost. Ovim želimo reći da živeti sadašnjost znači biti svestan da iskustvo služi svakom trenutku, stoga očekujemo da  će košarka u budućnosti izgledati zdravo i poletno kao i u svom začetku. Treneri će vratiti veru u svrhu i smisao igre, deca će postati svesna i posvećena celim svojim bićem, upravljački i organizacioni sektor će primati znanje i iskustvo ne opirući mu se, što je sasvim dovoljno za prelazak sa "dovoljne" na "zadovoljnu" košarku. Preduslov je da svoj um držimo otvorenim i samim tim sposobnim da oseti svaki novi trenutak koji je sam po sebi jedinstven. Košarkaška igra je idealan primer za ovakav test upravo zato što ne nudi objašnjenje već u paralelnoj egzistenciji sa ostalim sportovima čini celinu koja svoj odnos prema suprotstavljenom zasniva na razumevanju i prepuštanju.

Želja je da se budućnost sagleda kao neka duboka misterija koja se odigrava unutra, jer čovekovoj društvenoj i biološkoj osnovi odgovara duhovna (sport, nauka, umetnost, religija, moral). Takva osnova je postojala oduvek, postojaće uvek. Ovim dolazimo do isključivanja opsene zarad imaginacije, odnosno, stvarni život ipak nije racionalistički pojam objektivnog realizma već i duhovni svet koji svojim subjektivnim idealizmom čini stvarnost. Utisak je da se košarka shvata kao svođenje na intelektualnu disciplinu, na pokušaj kontrolisanja toka, intenziteta, svrhe i smisla. Intelektualno poimanje nije razumevanje celine, razumevanje nudi vedra ozbiljnost i samopregor.

U skladu sa izrečenim, objektivno skladnu budućnost košarke predviđamo na osnovu projekcije da se istinski napredak ostvaruje prenošenjem iskustva i veština svesno ili nenamerno, odnosno da je pedagogija optimalan modus koji ima sposobnost da posmatra, ocenjuje i interveniše. Sve to pod pretpostavkom da se bude posvećen.