Teniska zvezda Slobodana Živojinovića rođena je u Splitu

Čitava večnost je prohujala od legendarnog Devis kup meča između tadašnje Jugoslavije i Australije, odigranog u proleće 1985. godine u Splitu i Pirove pobede Australije od 3:2. Zašto Pirove pobede? Zato što je tada, praktično, rođena zvezda prve autentične teniske zvezde srpskog tenisa Slobodana Živojinovića. Prvi reket reprezentacije bio je Splićanin Marko Ostoja, četiri godine stariji od Bobe Živojinovića i i tom trenutku i bolje rangiran teniser na svetskoj ATP listi. Zato ga je selektor Radmilo Armenulić odredio za prvog tenisera u susretu protiv Australije koju je na splitskim Gripama predvodio budući vimbldonski pobednik Pat Kes.

Split, grad koji bi posle mnogo medijske buke, trebalo uskoro da ugosti najbolje tenisere Hrvatske i Srbije i tada je bio prepoznatljiv po atmosferi koja više podseća na ambijent teniskih mečeva koji se igraju, recimo u Asunsionu, nego u Evropi. Ali, takvo južnoameričko navijanje, tada 22 – godišnjem Slobodanu Živojinoviću, sadašnjem čelnom čoveku TSS, bio je veliki psihološki adut pred publikom koja se pre toga emotivno potrošila u maratonskom duelu njenog ljubimca Marka Ostoje i Australijanca Pola Meknamija. Iako je Ostoja vodio 2:0 u setovima i imao prednost od 5:2 u trećem setu uz meč loptu, on je podlegao imperativu pobede, pa je treći set izgubio 10:8, a u četvrtom je bio potpuno demoralisan i odsutan sa terena, što govori i skor od 0:6. U petom setu, izgubio je 6:4, pa je sjajna igra iz prva dva seta koja je dobio sa identičnih 6:3, brzo pala u zaborav.

Zatim se u dvoboju igrača koji su igru bazirali na jakom početnom udarcu i volej igri pretvorila u tenisku afirmaciju prve vrste za Živojinovića, koji je, naprečac, osvojio publiku, koja mu u početku i nije bila baš blagonaklona. Ali, trijumf protiv Pata Kesa od 3:1 i spektakularna igra koju je prikazao Živojinović protiv tenisera koji je dve godine kasnije osvojio i Vimblodon pobedom nad čuvenim Ivanom Lendlom od 3:0, nagovestili su početak jedne veličanstvene karijere tenisera koji je u to daleko vreme postao pravi sportski idol masama novih teniskih početnika koji su ga upamtili baš po tom spektakularnom meču u Splitu.

Iako je Živojinović sa Devis kup reprezentacijom odigrao još bezbroj značajnih mečeva, uglavnom u dvorani Pionir, gde je pobeđivao i najbolje tenisere tog vremena, koji su bili i znatno bolje rangirani od njega kao, na primer Francuzi Janik Noa i Anri Lekont i mada je u onom nezaboravnom susretu u Melburnu porazio i ponizio tadašnjeg svetskog, teniskog „buntovnika s razlogom (ili bez razloga?) Džona Mekenroa, pa igrao na ravnoj nozi i sa svim vrhunskim teniserima svog vremena Vilanderom, Edbergom, Bekerom, Konorsom, Lendlom, Mecirom, Samprasom, nijedna njegova pobeda u susretima u kojima su zbog njegove harizme, više podsećali na svojevrsni hepening, nego na uobičajeni teniski susret, baš je Split i pobede u singlu protiv australijskih igrača, kao i pobeda u dublu sa Goranom Prpićem, bila uvertira u fantastičnu popularizaciju ove igre u Srbiji i kasniju seriju trijumfa u Pioniru, ponekad i na zagrebačkoj Salati, splitskim Gripama i jednom protiv Čehoslovačke i u sarajevskoj Zetri, u godinama kada je obično igrao u tandemu sa sadašnjim selektorom Hrvatske, Zagrepčaninom Goranom Pripićem, ponekad i sa pobednikom nad slavnim Borisom Bekerom u uzrastu do 14 godina na Oranz boul turniru Brunom Oresarom, a na kraju i sa proslavljenim Goranom Ivaniševićem, kome je u to vreme teniskog formiranja i stasavanja, krajem osamdesetih, baš Živojinovic bio prvi uzor, mada je to, kasnije, po potrebi sportsko – političkog trenutka, želeo i da zaboravi. Možda to i nije činio uvek svojom voljom, ali i Ivanišević je bio i ostao samo deo sredine, koja ponekad ume da bude vrlo okrutna i netolerantna prema onima koji drugačije misle.

Ali, taj davnašnji susret u Splitu, igran u martu 1985. bio je medijski sjajno ispraćen, bez obzira na konačan poraz ekipe, koja se posle dosta sušnih godina ponovo našla u najkvalitetnijoj grupi svetskog tenisa, pa je možda zbog toga taj susret ostao svima u sećanju. A, danas je utoliko značajniji zbog spekulacija oko mesta odigravanja duela između domaćina Hrvatske i Srbije. Sigurno je da naše tenisere u Splitu neće dočekati pozorišna atmosfera, ali pošto je Hrvatska domaćin, ko garantuje da bi bilo drugačije, recimo u Zagrebu? S obzirom na iskustvo Živojinovića, moglo bi se reći da bi tako zapaljiva atmosfera sa tribina nove dvorane „Spaladijum“ mogla da dodatno motiviše naše tenisere da protivniku dokažu da su bolji baš na njegovom terenu. Na klupi srpske reprezentacije, gotovo sigurno neće sedeti Nikola Pilić, opet Splićanin i čovek koji je iz stručnog ugla najviše doprineo da Hrvatska pre nekoliko godina i osvoji Devis kup i postigne svoj do sada najveći uspeh. Sada mu baš njegovi zemljaci „osporav aju“ pravo da u ulozi trenera bude na klupi reprezentacije Srbije. Brzo su zaboravili na zasluge čoveka koji ih je proslavio i kao nekada peti teniser sveta, kasnije i trener i teniser koji je sa Željkom Franulovićem, Borom Jovanovićem, pomenutim Markom Ostojom i vimbldonskim pobednikom Goranom Ivaniševićem, u raznim vremenskim intervalima, uspeo da pronese slavu, ne samo splitskog i hrvatskog tenisa, već da se afirmise i stekne popularnost i u Srbiji, ali i širom svetskih meridijana.

Ta vrsta uskogrudosti i malograđanskog duha koji domaćin meča unapred ispoljava ne treba da sputa naše tenisere. Očigledno je da u ovom slučaju politika i sport ponovo voze neku vrstu paralel slaloma, ali baš to bi trebalo da naše reprezentativce podstakne da razmišljaju samo o igri i da ignorišu smišljene provokacije sa tribina. Jer, eventualna pobeda nad timom koji predvodi najbolji teniser Hrvatske Marin Čilić, otvorila bi vrata polufinala, možda i samog finala Devis kupa, s obzirom da bismo u tom slučaju bilo kog protivnika dočekali u polufinalu u beogradskoj Areni, što bi u startu bila ogromna prednost.

Ulog je veliki u ovom duelu koji je proglašen susretom „visokog rizika“, iako realno gledano nijedan teniski susret to ne bi mogao i smeo da bude, pošto tenis kao sport u segmentu društva nikad nije okupljao „fudbalsku publiku“. Tako bi trebalo da bude, ali organizatori turnira Splićani polažu ispit zrelosti, sportske kulture i civilizovanog ponašanja. Zapaljive poruke koje sporadično šalju putem medija nisu dobar poziv gledaocima u Splitu. Doduše, grad koji je u onoj daljoj prošlosti umeo da se divi i aplaudira Bobi Živojinoviću, pokazao je tada i svoje bolje, vedrije lice. Nije im bilo lako da priznaju da je umesto Marka Ostoje, umesto dotadašnjeg prvog tenisera, Novosađanina Zoltana Ilina, prvi reket reprezentacije, baš pred splitskom publikom postao Slobodan Živojinović, ali su, na kraju, ipak, nekako, stegli srce i aplauzom ispratili Živojinovića. Osvojio je publiku odličnom igrom.

To bi trebao da bude recept i Novaku Đokoviću, predvodniku sadašnjeg talasa srpskog tenisa, ali uz malu razliku. Đoković dolazi u Split kao već drugi teniser sa svetske rang liste i dokazani pobednik. Hoće li splitska publika koja teško prašta uspeh i svom sugrađaninu i zemljaku Nikoli Piliću, učitelju brojnih i srpskih i hrvatskih tenisera, umeti da aplaudira i Đokoviću, Troickom, Tipsareviću i Zimonjiću, teško je optimistički odgovoriti. Na turnirima u Beogradu, gde su proteklih godina gostovali hrvatski teniseri i teniserke, nisu nikad imali bilo kakvih problema. Zato je sad isključivo na njima da pokažu na delu da li i koliko to umeju da cene. U svakom slučaju, biće to pravi challenge day i bukvalno meč velikog izazova, baš u svakom pogledu. Ali, iskustvo Živojinovića, moglo bi da bude adut Noletu, Viktoru i ostalim asovima iz naše ekipe.

Na kraju, treba podsetiti na jedan faktor koji često zanemarujemo. Širokim masama je uvek lako manipulisati. Dovoljno je podsetiti se nedavnih javnih izjava gradonačelnika Splita Zdravka Keruma, koje je, malo kasnije sam demantovao, pa je samo vidovnjacima ostalo da nagađaju da li treba da veruju prvoj ili drugoj izjavi gradonačelnika Splita. Niko od nas nema predstavu šta će se zaista dešavati na tribinama u Splitu i hoće li uslovi za igru biti regularni, ili domaćini prave uobičajeni psihiološki presing, pošto su svesni da je naša reprezentacija, u ovom trenutku, objektivno kvalitetnija od njihove, pa ovim potezima i izjavama Karlovića i Ljubičića, žele da dekoncentrisu i uplaše naše tenisere. Ta ista publika u nekim drugim okolnostima, znala je da daleke 1983. ovacijama isprati reprezentaciju ondašnje Jugoslavije posle trijumfa protiv Bugarske 3:2 i onog gola Ljubomira Radanovića, koji se godinama vrteo na špicama sportskih emisija. Oni koji zaista imaju slonovsko pamćenje, sećaju se i 1955. kada je posle utakmice Dinamo – Partizan 2:4, domaća publika u oduševljenju, na rukama iznela po završetku meča Miloša Milutinovića, iako je dao tri gola Dinamu i odlučio utakmicu. Ali, oduševile su ih bravure i druiblinzi igrača koji ih je, kažu oni, danas stari kao Biblija, svedoci tog vremena, podsetio na Icu Hitreca ili kasnije Stjepana Bobeka, pa su umeli da pozdrave sportsko umeće. Bila su to, ipak, druga vremena i druge okolnosti. Mladim i relativno mlađim u mnogo svežijem sećanju su incidenti u Splitu i u Zagrebu iz 1990. i 1991. pre utakmica  Hajduka i Partizana, odnosno Dinama i Zvezde.

Ali, tenis je oduvek imao svoju autentičnu publiku koja nije opterećena fudbalskim nabojima i strastima, pa, ovog puta, možda i publika u Splitu pokaže svoje bolje lice. Prošlost nam govori da su umeli da u određenim trenucima demonstriraju i svoje bolje i lošije strane ponašanja, tako da ni normalno, ni nenormalno ponašanje publike u Splitu, za bilo koga neće biti nikakvo iznenađenje. Oni su, jednostavno, mnogo puta dokazali da su u svom ponašanju na sportskim događajima, apsolutno nepredvidivi. Od sumraka do svitanja, ali i obrnuto.

‘ ‘