0,6 sekundi za istoriju

Vanzemaljski koš Dušana Kecmana šest desetinki pre kraja triler utakmice u zagrebačkoj Areni doneo je erupciju oduševljenja svim navijačima Partizana i ljubiteljima košarke u Srbiji, ali i osvežio pamćenje pasioniranim pratiocima basketa kako se čarolije poslednje sekunde ponekad dešavaju. Međutim, film u kome se dalekometnim, teledirigovanim projektilom koš protivnika pogađa u poslednjim desetinkama sekunde je film koji prevazilazi, čak i Spilbergovu mastu!

Ali, zato igra pod obručima nosi naziv kraljice igara, u kojoj je gotovo nemoguće pre poslednjeg sudijskog zvižduka predvideti pobednika. Partizan slavi istorijski trijumf, koji će ući u anale košarkaške igre, jer niko i nikada pre Dušana Kecmana nije sa 21 metra udaljenosti postigao koš odluke, koji gotovo da raspaljuje znatiželju ljudi koji se bave zakonima fizike! Kecman je dugo bio samo večiti talenat srpske košarke, a krajem devedesetih važio je za jednog od najperspektivnijih košarkaša svoje generacije. Pravu šansu u reprezentaciji nikad nije dobio, međutim, u mlađim godinama nije imao sreću poput Zorana Slavnica, Aleksandra Đorđevica, ili recimo Jurija Zdovca, da njegov talenat i intuiciju pobednika i vođe neko na vreme snimi.

Sve to kompenzovao je za samo šest desetih delova sekunde, nadvisivši sve one košarkaše, koji su ga u tako dugom periodu pretekli. Onim svemirskim šutem u Zagrebu, projektilom zemlja – zemlja, praktično je svoju košarkašku istoriju vratio na početak i u 31. godini stigao da se upiše u Ginisovu knjigu rekorda. Sigurno je da niko u istoriji košarke, ne samo u Evropi i u Americi, već širom zemlajske kugle nije postigao tako spektakularan koš, mada je i ranije bilo pogodaka koji su u poslednjoj sekundi rivala bacali u carstvo večnog sna.

Daleke 1972. godine u finalu Olimpijskih Igara u Minhenu, tadašnji SSSR je savladao SAD pogotkom Sergeja Bjelova u poslednnjem sekundu, iako su Rusi za poslednji napad imali samo dve preostale sekunde igre. Šest godina kasnije, na Svetskom prvenstvu u Manili, Brazilac Oskar Smit je košem postignutim sa čitavog terena već viđeni poraz Brazila u duelu sa Italijom, pretvorio u trijumf „karioka“ i osvajanje bronzane medalje na SP na Filipinima. I SP odigrano 1986. godine obilovalo je senzacionalnim preokretima u poslednjim sekundama igre. Opet je SSSR Aleksandra Gomeljskog bio fatalan za tadašnju Jugoslaviju, jer su „plavi“ pola minuta pre kraja imali devet poena prednosti, ali su Valters, Homicus i Kurtinaitis, Litvanci u dresu SSSR-a anulirali tu prednost i u nastavku došli do pobede i plasmana u finale protiv Amerikanaca.

Umeli su slične koševe u završnicama velikih turnira da postignu i mnogi drugi igrači, kao što su Izraelci Miki Berković ili Doron Djamsi, Italijan Antonelo Riva i Španac Huan Antonio San Epifanio, međutim, niko nije uspeo da učini ono što je napravio Dušan Kecman, tim pre što je mladi Leon Radošević, koji se do tada nije video na parketu, neposredno pre toga postigao pogodak, ali kad su svi pomislili da je tim potezom stavljena tačka bez zareza, s tim se nije pomirio Partizanov veteran mladalačkog elana Dušan Kecman, postigavši koš, koji će se sigurno dugo vrteti na Špicama sportskih emisija kod nas i u svetu!

Inače, uvek su uzbudljivi, šokantni preokreti karakterisali utakmice Partizana i Cibone. Još u vreme Kićanovica i Dalipagića, odnosno Knega i Nakića, krajem sedamdesetih, stvoreno je ogromno rivalstvo dva kluba, čiji su se neizvesni mečevi često rešavali samo poslednjim šutem! U sezoni 1978/ 79. stariji ljubitelji košarke pamte trijumf „crno – belih“ s pola koša razlike u Hali sportova u Novom Beogradu, obeležen dalekometnom artiljerijom Mihovila Nakića i Dražena Dalipagića u poslednjim sekundama utakmice. Tada nije bilo kasnije uvedene linije 6, 25, pa je svaki koš vredeo dva poena. Najpe je Nakić pogotkom sa preko osam metara doveo Cibonu do vođstva, ali su, kao i u nedelju, počeli prerano da slave, pa im je Dalipagić uzvratio udarac košem sa skoro devet metara distance, bukvalno u poslednjoj sekundi i Partizanovom, tadašnjem trenerskom početniku, Dušanu Ivkoviću, baš je ta pobeda u psihološkom smislu, donela odlučujuću prednost u borbi sa Bosnom i Jugoplastikom za titulu prvaka države u tom prvenstvu. Cibona je, sa tada mladim timom, bila tim koji tek obećava u budućnosti, ali je već tada umela da pod palicom Mirka Novosela savlada iskusnije timove za koje su igrali prekaljeni reprezentativci bivše Jugoslavije.

U sezoni 1981/ 82. po prvi put je uveden plej of. Partizan je ligaški deo takmičenja završio na prvom mestu, a u Beogradu i u Zagrebu je dva puta pobedio drugoplasiranu Cibonu. Međutim, u finalu su „vukovi sa Tuskanca“ pobedili Partizan i u Beogradu i u Zagrebu i došli do svoje prve titule prvaka protiv tima koji su predvodili legendarni asovi Slavnić i Dalipagić. Te godine, Kićanovic je već igrao u inostranstvu, a 1983. se već i povukao sa terena. U Beogradu, Cibona je pobedila posle rekordna četiri produzetka, a svi srednjovečni i stariji ljubitelji košarke i danas pamte i prepričavaju taj neverovatan meč u kome je košarkaš koji skoro nikad ne promašuje slobodna bacanja, praktično, omogućio Ciboni da trasira put ka svojoj prvoj šampionskoj tituli u istoriji kluba. Dalipagić je na isteku regularnog dela igre imao dva slobodna bacanja, međutim, pogodio je samo drugo, pa pošto je vreme već isteklo meč je otišao u produžetke, koji su pripali Ciboni, a oba tima su utakmicu završila desetkovana bez čitave petorke zbog zarađenih pet ličnih grešaka. U revanšu, tim Partizana koji je vodio trenerski učitelj sadašnjeg košarkaškog maga „crno – belih“ Borislav Ćorković, nije psihološki mogao da se oporavi od šoka iz prve utakmice, jer je druga utakmica odigrana posle samo tri dana pauze, pa je Cibona ubedljivo pobedila i osvojila trofej.

Doduše, i dve godine pre toga, Andro Knego je košem u poslednjim sekundama utakmice Partizan – Cibona usred Beograda, doneo Zagrepčanima trijumf protiv tima koji je predvodio kapiten Kićanović, a 1983/ 84. sadašnji trener Aleksandar Petrović je na vrlo prepreden način kaznio „crno – bele“ za nepromišljenost. Utakmica je odigrana u hali u Obrenovcu, pošto je Partizanov teren bio suspendovan, pa je pri kraju 40 minuta efektivne igre, „Aca trica“ stao na liniju penala. Partizan je imao tri poena prednosti. Petrović je pogodio prvo bacanje i smanjio prednost na dva poena minusa, a onda je namerno promašio drugo bacanje, gađavši obruč. Lopta mu se odbila u ruke i dok su ostali igrači obe ekipe nemo posmatrali scenu, on prihvata loptu i za preostalih 2,5 sekundi, ide sa loptom na liniju 6, 25 odakle postiže tri poena i donosi pobedu svom timu.

Svi koji dugo prate basket, sećaju se koša sa pola terena koji je protiv milanskog Trejsera za koji su igrali tada Dino Menegin i Roberto Premijer, postigao Zvezdin bek Slobodan Nikolić. Uz zvuk sirene, sa pola terena je pogodio koš Italijana, na oduševljenje publike u Pioniru, mada taj pogodak kasnije nije uticao na konačan ishod. Nešto slično, uradio je i Zadranin Petar Popović, otac sadašnjeg košarkaša Marka Popovića, koji je na utakmici Zadar – Asvel u kupu šampiona u poslednjem sekundu, podigao na noge dvoranu u „Jazinama“, ali taj koš nije promenio ishod utakmice, jer su Zadrani, inače, nadmašili tim, tada nenadmašnog beka Francuza i reprezentacije „trikolora“ Ifnagela. Ipak, u antologiju igre ući će i sličan pogodak postignut sa skoro čitavog terena u rezultatski nebitnoj utakmici između Jugoslavije i Malezije na SP u Španiji 1986. godine, kada je tako briljantan koš postigao Danko Cvjetičanin. U prvenstvu bivše Jugoslavije 1986/ 87. Sven Usić je košem sa pola terena doneo pobedu Ciboni nad Zadrom trenera Vlade Đurovića, čoveka koji je baš godinu dana pre toga sa Zadranima, a sezonu kasnije i sa Zvezdom usred Zagreba srušio mit o nepobedivosti, tada nepobedive Cibone, koja je 1985/ 86. i 1986/ 87 u liga takmičenju imala skor 21 – 1, odnosno 22 – 0, ali dva prvenstva u kojim je od 44 utakmice u sezoni izgubila samo jednu, u plej ofu nije uspela da kruniše titulama. Od Zadra su izgubili sa pola koša razlike u finalu 1986, a 1987. posle fenomenalnog izdanja Nebojše Ilića i Branislava Prelevića i od Zvezde u zagrebačkoj „Ledenoj dvorani“, opet s poenom razlike, iako su u obe utakmice imali tokom igre i ubedljivu dvocifrenu prednost. I mada je tih godina baš Cibona u liga takmičenju važila za tim koji, za razliku od Jugoplastike, Bosne, Zvezde, Zadra, Partizana, najteže gubi veliku prednost, onda kad je bilo najvažnije, oni su gubili dobijene mečeve, a njihovi protivnici se vraćali u život.

Dakle, istorija se opet ponavlja! I u novije vreme Cibona je izgubila u Zagrebu finale Jadranske lige protiv FMP -a iz Železnika, a u nedelju po sličnom scenariju i protiv Partizana. Baš ta magija poslednjih trenutaka meča najbolje odslikava razliku u sportksom karakteru i temperamentu dve ekipe. Zagrepčani, kao i u onom dalekom dvoboju iz 1978/ 79. postižu koš u, maltene, poslednjem sekundu, a onda bivaju kažnjeni zbog svoje preterane samouverenosti da su nedostižni i da im niko ništa ne može. Trebalo bi da se zapitaju, zašto tu lekciju uče više od 30 godina i još nisu uspeli da reše taj domaći zadatak koji im je dao Dražen Dalipagić. Istina, u brojnim opisanim susretima, oni su, izgledalo je, prolazili studentske kolokvijume, ali su obično padali na ispitima, kad je trebalo da se pokaže, kao u onom legendarnom filmu „Mangupi polažu maturu“, kako se to radi na šmekerski način.

Zagrepčani u igri, pored neospornog znanja, tehnike, taktike, borbenosti, u pojedinim momentima i egzibicionim potezima, ispoljavaju jedan faktor, zbog koga često prolaze kao košarkaška sekcija F.C. Barselone, koja je zbog sličnog mentaliteta igre, platila ceh protiv Partizana u beogradskoj Areni, a to im nije bio prvenac. Jednom je Barsa sličan nokaut doživela i protiv Panatinaikosa u finalu Final Four turnira protiv Panatinaikosa koji je trenirao Božidar Maljković, pa je trofej otišao u ruke Grcima. Zagrepčani su preterano samouvereni i imaju višak samopouzdanja na ivici prepotencije. Zato im se to i vraća kao bumerang, pa kad pobede sami svoj sopstveni ego, možda će jednog dana i oni biti prvi. Da bi bili pobednici, nedostaje im samo ono što je deo mentalnog sklopa pravog pobednika, a to je poštovanje protivnika. To je na najbolji način objasnio bivši fudbaler Dinama i Crvene zvezde Milivoj Bracun koji je igrao sa dosta uspeha u oba kluba. na pitanje novinara da uporedi dve fudbalske i sportske sredine, on je vrlo slikovito odgovorio: “ U Dinamu svi misle da su unapred pobedili i da protivnik ništa ne zna, pa će se sam predati, a u Zvezdi se ništa ne prepušta slučaju, pa se svaki protivnik i jak i slab, tretira na isti način!“ U ovim rečima bivšeg igrača, koji je osetio atmosferu u oba kluba i u oba grada i jeste suštinska razlika poimanja igre. Posle koša Radoševica, baš kao što je to analizirao i Bracun u svojim fudbalskim opservacijama, svi su skoro provalili ogradu i već se spremali da utrče u teren, iako meč još nije bio završen. Zato Hrvati često gube i protiv drugih protivnika u finalima mnogih sportskih disciplina, kao u rukometu ili u vaterpolu i zato oni nisu rođeni pobednici. Srpski sportisti igraju do poslednjeg delića sekunde, dok god ima nade, pa zato koš Kecmana nije samo plod slučajnosti, već nagrada za istrajnost i upornost, što je sem srpskih sportista, krasilo još, možda jedino Nemce u fudbalu i u rukometu, ali u nekim ranijim vremenima.

‘ ‘