Mama leone, Inter kampione!

Masimo Morati je ozbiljan kandidat za gradonačelnika Milana. U perspektivi, on je mnogo bitniji lik od Silvija Berluskonija, jer za njegovo ime nisu vezani skandali i afere, ni u sportu, ni u politici. Malo je čudno što ga za gradonačelnika kandiduje levica, jer je on na čelu desničarskog Intera, dok je Berluskoni desničarski premijer iako je Milan tradicionalno levičarski klub. Prvi put u istoriji gazda Intera je levičar, a Milana desničar. Ranije se politički imidž klubova decenijama poštovao. Kratka reminescencija na scudetto dei tutti tempi, scudetto che non possiamo dimenticare mai!

Inter – Napoli 2:1 (0:1), 3.5.1989, stadion San Siro, gledalaca: 90 000 (rekord San Sira). Strelci: Berti u 49. i Mateus u 79. minutu za Inter, a Kareka u 30. minutu za Napoli. Četiri kola pre kraja Inter je tom pobedom osvojio titulu, najubedljiviju otkako se uopšte igra Kalčo od 1898 – do danas! Poslednje četiri utakmice mogao je da odigra za kiselu vodu, ali je odigrao za kladionicu. U Rimu, u 31. kolu: Lacio – Inter 1:3 (1:0) i u Milanu u 32. kolu: Inter – Atalanta 4:2 (1:2); iz 1 – 2 i iz 2 – 1, iskusno, rutinski. Posle meča sa Napolijem, Đuzepe Bergomi premazao je tako facu, da su u diskoteci u Milanu pomislili da je ušao Rajkard. Sutradan je još sa maskom sa šampionskog slavlja tako uleteo u kancelariju Ernesta Pelegrinija i tražio za sebe i igrače iste premije, koje je 31. 5. 1989. dobio tim Milana posle pobede nad Steauom 4:0 u finalu Kupa šampiona.

Pelegrini je pristao na pregovore, a Berluskoni kad je čuo, samo je klimnuo glavom i ponudio Interu meč za super šampiona Evrope! Zašto? Zato što je Silvio sam priznao da je tadašnji Kalčo mnogo jači od Kupa šampiona, a Inter je imao 11 bodova više od vicešampiona Napolija (današnjih 15 – 16 zbog 3 boda za pobedu), a Milan 12 manje (danas 18 manje od šampiona Intera). Ramon Dijaz u Gazeti delo sport, 31. 5. 1989, dan posle trijumfa nad Fiorentinom 2:0 u poslednjem kolu: „O ovoj skvadri će se kroz 10 – 15 godina pričati kao o timu koji je stigao iz bajke.“ Sad živimo vreme Dijazovog proročanstva. Taj broj Gazete sam sačuvao, kao i intervju Dijaza. Andrea Mandorlini, maj 1989: „Kako sam postao interista? Babu su svi ukućani juventini zadirkivali kad je Bolonja 1964. osvojila titulu ispred Intera. Imao sam četiri godine, i bilo mi je žao bake koja je jedina navijala za Inter. Sažalio sam se na nju, pa sam počeo za Inter da navijam i ja.“

Đovani Anjeli, april 1989. i utakmica Inter – Komo 4:0 (3:0). Anjeli u poluvremenu kao duh ulazi nenajavljen, ni otkud u svalčionicu Intera i pred svim igračima, pokušava da vrbuje Trapatonija da se vrati u Juventus. Sećanje Emilija Paskucija, saradnika lista „Eho“ iz Rima: „Trap, pogrešio sam 1986, uspesima smo dosadili jedni drugima, ali vrati se u Juve!!! Sa nama ćes biti prvak Evrope, ja sam garant, a ko ti garantuje ovde tako nešto?“ Poslednje kolo: Inter – Fiorentina 2:0 (1:0). Uveče Aldo Serena seo je u kabriolet i u ludoj trci ulicama grada, zamalo provozao poslednji krug pre Ajrtona Sene pet godina kasnije!? Posle pitaju vatrenog interistu Serenu, danas komentatora RAI-a: „Jedini si do sada u istoriji Kalča igrao za Inter, Milan, Juventus i Torino. Koji je najveći klub?“ Serena kao iz topa:“Kakvo pitanje!? Najveći je Inter, iako me dva puta oterao na pozajmicu u drugoligaški Milan, pa u Torino (1985. vicešampion).“ Kad je Serena 1985. potpisivao za Juventus, pored njega je stajao Betino Kraksi, tadašnji premijer Italije, veliki navijač Torina, smenjen zbog skandala u Tripoliju, ali i prvi čovek u svetu koji je sednice vlade prekidao da bi za svoju dušu pogledao čak i prijateljsku utakmicu Torina. Serena je zaplakao pred kamerama kad je potpisivao za Juve! Zašto plačeš Aldo, ideš u najtrofejniji klub, u Juventus!? „Prelazim u Juventus, daje mi lovu, ali neće me Inter, a ja navijam za Inter, to ne može niko da mi plati!“ Ipak, bio je golgeter Juventusove šampionske 1985/ 86, i to pored Platinija i Bonjeka. Na Paola Rosija, koga je Juve kao škart bacio Milanu, svi su zaboravili, posle gola Serene, a on je zaboravio na suze.

Tim Intera, najubedljiviji šampion u istoriji italijanskog fudbala, 1988/ 89: Valter Zenga, Đuzepe Bergomi, Andrea Mandorlini, Đuzepe Barezi (Franko je uvek govorio da je učio fudbal od starijeg brata, a i ostao je u srcu interista, iako ga je Inter 1977. “šutnuo” nazad u Komo, a zadrzao Đuzepea), Andreas Breme, Rikardo Feri, Alesandro Bjanki, Nikola Berti, Ramon Dijaz, Lotar Mateus, Aldo Serena.

‘ ‘