Važnost kup utakmica

Creative Commons License photo credit: dan taylor

Moram priznati da sam bio prijatno iznenađen posle utakmice Kupa Kralja u Španiji, u kojoj su se sastali trećeligaš Alkorkon i vicešampion Primere Real Madrid, u kojoj smo osim fantastičnog fudbala mogli da gledamo i lavovsku borbu, za svaku loptu. Naime ko nije upućen Alkorkon je DEKLASIRAO rezultatom 4-0, svoje poznate kolege (koji su inače potrošili 280 miliona evra na pojačanja samo u ovoj sezoni) i napravio neverovatno iznenađenje donevši veliku radostu u ovaj mali grad koji je sigurno cele noći  slavio. Zvezde Reala su izašle na teren u sasvim solidnom sastavu, i verujem da su očekivali da će se Allkorkon braniti, međutim posle vođstva domaćina bilo je jasno da će u sledećih 90 minuta biti ponovljena borba Davida i Golijata.

Ono što mi niko ne može objasniti je taj fenomen, da klubovi poput Mančestera, Reala, Liona, Liverpula kisksnu protiv „malih“ klubova, a posle to pravdaju izjavama  kako to takmičenje nije toliko važno i da se koncetrišu na titulu i pehar Lige šampiona. Ali da li se neko od njih zapita kolika je šansa da se ti pehari osvoje? I koliko je dug put do tih titula? Naime ispred njih je kup takmičenje gde realno do 1/4 finala ne mogu naići na nekog poznatijeg protivnika, koji bi im makar gledano na papiru stvori toliko problema. Kada se sve sagleda i analizira jasno je da opet komercijalizacija i novac igraju glavnu ulogu. Izgleda da je ljudima na čelu tih vodećih klubova u interesu samo kako da zarade što više novca učešćem na velikim takmičenjima koja po prvilu donose poprilične svote novca. Ljudi kao da su zaboravili šta je fudbal… to je sport, nadmetanje, dan utakmice trenutak kada ne postoji ništa oko vas i taj treniutak tišine na velikom stadionu koji prekida sudijska pištaljka i kada nije važno protiv koga igrate već da pobedite.

Vratimo se na pojam madjioničara iz Brazila koji je iz Gremia, PSG stigao u Barselonu doneo čaroliju na fudbalski teren i svaka utakmica je bila praćena bez daha samo zbog igre koju je pružao, i koja se širila na njegove saigrače, naravno reč je o Ronaldinju. Osećala se radost u igri, a sve TV stanice su prenosile utakmice čak i kada je pobednik bio očigledan, bez obzira da li je to Rayo Valacanio ili Sevilla, domaći kup ili evropska scena oni su uvek igrali isto i išli na pobedu.

Nikako ne potcenjujem klubove nižeg ranga, čak im se i divim jer su pokazali kako se igra, igrali su muški i pokazali da nekada ne vrede milioni evra na računu ako nemate ono najvažnije a to su hraborst, borbenost i viziju u glavi.

Hrabrost i borbenost  je potrebno vratiti u evropski fudbal, da lepota u igri i igra na gol više zaživi na najvećim evropskim stadionima ali i kod nas, i da uz titulu nacionalnog prvenstva ovo bude jedan od pehara za koji se treba boriti od početka do kraja. Igrači treba da osete potrebu da se bore, da u takvim utakmicama osete pritisak, jer su to utakmice u kojima nema popravnog. A  posle meča trebalo bi da posvete pobedu ljudima (navijačima) koju su ih bodrili ne samo tad već godinama unazad. Hrabrošću i borbenošću igrači teba jasno da stave do znanja ljudima da će dati sve od sebe za pobedu, čime će privući navijače da se vrate na stadion.

‘ ‘