Zločin i kazna

Godinama unazad svedoci smo nasilja koje je bilo prisutno u našem društvu. 5. oktobra. 2000. godine usledila je smena vlasti uz ne malu pomoć navijača i navijačkih grupa. Sa smenom vlasti došla je tranzicija za koju su nas uveravali da će biti brza i bezbolna, koja i dan danas traje i koja je sve samo nije brza i bezbolna. U tranziciji su preko noći sitni kriminalci postali vođe huligana, krupni kriminalci su postali biznismeni, biznismeni sumnjivog kredibiliteta su postali političari… i tako redom.

Na ulicama je zavlado prividan mir, nasilje i nasilnici sklonjeni su “daleko” od pogleda javnosti. Društvo se nažalost nije otarasilo nasilja i nasilnika, već ih je samo “gurnulo pod tepih”. Poslati su na stadione i dopušteno im je da rade šta im je po volji. U trenutku kada su se osetili suviše moćnima sportski stadioni su im postali isuviše mali, naslje i nasilnici ponovo su se našli na ulicama.

Slučajevi nasilja Uroša Mišića, Miladina Kovačevića, nasilja nad Bisom Tatonom… su samo neki koji su izdvojeni iz mora drugih, ovi slučajevi su isplivali na površinu samo zato što su bili i još uvek su zanimljivi medijima, a šta je sa stotinama drugih o kojima se ne govori?  Svi smo nažalost više ili manje upoznati sa detaljima neke od ugovorenih tuča huligana, napada na protivničke navijače, sukoba sa policijom, napada na slučajne prolaznike, sitnih krađa od strane istih tih huligana… koje se usmeno prepričavaju i čiji se akteri veličaju u društvu do neviđenih granica. Što je veća “glupost” napravljena to su akteri veći “šmekeri”, “heroji”, “patriote”…

Ranije je bilo normalno da kada god napravimo neku “glupost” budemo adekvatno kažnjeni u odgovarajućoj srazmeri sa počinjenom glupošću i mi bi smo na lakši ili teži način naučili šta je ispravno a šta ne, šta smemo a šta ne smemo da radimo.  Opšte je poznato da kultura dolazi iz porodice, ali takođe je poznato da u ovoj tranziciji roditelji imaju sve manje vremena za svoju decu, da mnoge “gluposti” prolaze nezapažene a samim tim i nekažnjene.

I najvećim laicima, na prvi pogled postaje jasno da je došlo do poremećaja sistema vrednosti u našem društvu a samim tim i u sportu. Na sve vrednosti koje su nekada bile za svaku pohvalu sada  se gleda sa prezirom, sve one devijantne stvari kojih smo se nekada stideli danas su “in”, “u trendu”, “kul”, “ekstra”… Ako se roditelji donekle i mogu opravdati što u svakodnevnoj borbi za egzistenciju nemaju dovoljno vremena za svoju decu, opravdanja svakako nema za državne institucije (policiju, pravosuđe) kojima je jedini posao da održavaju red i mir.

Podatak koji je nedavno u javnost izneo javni tužilac, i koji govori o mizernom broju osuđenih  izgrednika i huligana u odnosu na broj privedenih, nam nedvosmisleno govori gde je problem i kako ga rešiti. Naša policija, tužilaštvo, pravosuđe, vlada ne traba da izmišljaju toplu vodu i da traže nove “efikasne” načine za suzbijanje nasilja i huliganizma. Svima je poznato kako i na koji način su se obračunale zemlje koje su imale mnogo veće probleme sa ovom pojavom od nas.

Najbolji i najpoznatiji primer je svakako borba Engleske protiv huligana. Engleska je imala ogromnih problema sa huliganima, nasiljem na stadionima i van njih, ali je čvrsto rešila da im stane na put i reši svoj veliki problem. Posle višegodišnjih napora problem huliganizma u Engleskoj nije rešen u potpunitosti (što niko i ne očekuje) ali je sveden u granice normale i postao je podnošljiv.

Potrebno je samo malo dobre volje da se reši ovaj problem !

‘ ‘