Jedini fudbalski trener na svetu koji je u svojoj karijeri vodio tri španska velikana Real, Barselonu i Atletiko, jedan od dvojice trenera koji su jedini imali prilike da vode dva najljuća rivala u španskoj ligi Real i Barselonu… Trener koji je svoja najveća dostignuća ostvario u jednoj od najtežih fudbalskih liga na svetu…Čovek koji svojim likom, delom i nastupom iziskuje poštovanje i uliva poverenje… verovatno već pretpostavljate, reč je o gospodinu Radomiru Antiću (“Misteru”).

Jedan od naših najpriznatijih fudbalskih stručnjaka današnjice, Radomir Antić, rođen je 22. novembra 1948. godine u Žitištu. Igračku karijeru započeo je u Slobodi iz Užica da bi potom nastupao za beogradski Partizan, turski Fenerbahče, špansku Saragosu i engleski Luton. Trenersku karijeru započeo je kao asistent u Partizanu (1985), kao šef stručnog štaba debitovao je u Saragosi (1988–1990) da bi u nastavku karijere vodio klubove kao što su Real Madrid (1991–1992), Ovijedo (1992–1995; 2000–2001), Atletiko Madrid (1995–1998; 1999; 2000), Barselona (2003) i Selta (2004).

Najveća dostignuća u svojoj trenerskoj karijeri Antić je ostvario kao trener Atletika iz Madrida u kome je u sezoni 1995/ 96 osvojio duplu krunu (šampionat i kup), a u srpski fudbal vratio se 2008. godine, kako bi svojim vođenjem, znanjem i iskustvom pomogao našu fudbalsku reprezentaciju.

Te 2008. godine napokon je za kormilo naše reprezentacije došao neko ko ima kvalitet, znanje i rezultat iza sebe. Neko ko ima karakter i dovoljno jaku ličnost da da novi kurs našoj reprezentaciji i usmeri je putem koji uz zajedničko zalaganje, požrtvovanost i veru vodi ka uspehu. Te godine smo napokon dobili selektora sa vizijom koji je predstavljao dugoročno rešenje, a ne kratkoročno (prelazno) kao što je do tad bilo pravilo.

Dolaskom “Mistera” po prvi put posle dugo vremena su nestale provokacije, netrpeljivost i zavist među igračima i stručnim saradnicima, koje su se kao po pravilu javljale pred svako veliko takmičenje. Sa njegovim dolaskom igrači su po prvi put delovali kompaktno i uigrano. Među igračima zavladalo je poštovanje, tolerancija i razumevanje, što ni jednom prethodnom selektoru nije pošlo za rukom, da ostvari a kamoli da zadrži i očuva, dok je “Misteru” to uspelo u ovih sada već skoro dve godine od kako je za kormilom naše fudbalske reprezentacije. Jednom rečju “Misterovim” zalaganjem, radom, disciplinom i taktikom uz dobru atmosferu i zalaganje celog tima od prosečnih igrača stvorena je nadprosečna ekipa.

Ta i takva ekipa u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2010, u grupi “smrti” kako su je mnogi nazivali pre početka kvalifikacija ostvarila je skor od sedam pobeda, jedne nerešene utakmice i dva poraza i kvalifikovala se na završni turnir u Južnu Afriku što je za svaki respekt. Iako su na završnom turniru u Južnoj Africi izostali oni veliki i jasno vidljivi rezultati, iako smo ostali uskraćeni za po mnoge očekivane ali možda ne i toliko realne rezultate…ipak smo ostvarili napredak (mada prikriven) i dobili nešto mnogo značajnije i vrednije.

Umesto zapaženih rezultata dobili smo pravu ekipu (tim), koja je ostala velika i pored “neuspeha”. Dobili smo ekipu koja deluje kao jedna kompaktna celina, kao porodica koju krasi duh zajedništva, povrenje, dobra komunikacija i dobra atmosfera… Dobili smo jednu zdravu osnovu, koju sada samo treba negovati i marljivim radom nadograđivati kroz naredne izazove, a prvu priliku za to imaćemo već od septembra kada počinju kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u fudbalu.

Dragi  “Mister” dugujemo ti jedno VELIKO HVALA na dosad uloženom trudu i ostvarenim rezultatima, sa nadom da ćeš nastaviti idalje da vodiš naš tim putem koji si zacrtao a koji svakako vodi do budućih uspeha.

‘ ‘

Dugo očekivana i najavljivana trka „Valjevski izazov“  u organizaciji Wild Serbia tima startovala je 15. jula 2010. godine na Valjevskim planinama sa 4 tima u EXTREEME disciplini, dva tima u ADVENTURE disciplini i desetak timova u TREK disciplini sa ukupno 45 takmičara.

I dan – Start trke je bio kod planinarskog doma Magleš na Divčibarama. Ekipe su startovale sa svojim mountain bike-ovima i krenule putem koji ih je vodio preko nenaseljenih i divljih predela Divčibara, niz strme i teško prohodne makadamske puteve, da bi posle nekoliko časova stigli ispred pećine Ponara. Zatim je usledio jednosatni prolazak kroz pećinu dugu 1km sa ciljom da se pronađu četiri markirne tačke. Uz plan i profil pećine, takmičari su lutali kanalima, peli se po stenama, kamenim blokovima, provlačili kroz uske prolaze, prolazili kroz pesak, vodu i ogromne bare…

Po povratklu iz pećine takmičari ohlađeni pećinskim vazduhom, nastavili su biciklama svoj put uz sledeću deonicu od 15 km sve do kanjona reke Gradac. U selu Degurić, kod konjičkog kluba, posle spusta niz strašnu nizbrdicu, takmičari ostavljaju svoje bicikle i trče novom trasom, ovaj put po kanjonu reke Gradac. Zadatak im je bio da skaču sa čuvenih Gradačkih čuka, da se spuste niz  tobogan na Degurić brani, da se slikaju sa Savom Savanovićem u Degurićkoj pećini i trčeći kroz vodu da se vrate kroz kanjon Gradca.

Odmorom u kafiću konjičkog kluba, posle 40-tak km vožnje bicikla, prolaska pećine, skokova u vodu, trčanja kroz Gradac prvi dan Valjevskog izazova se završavao. Ekipe su se sa vozilima  svojih logističara i organizacionog tima prebacile visoko na planinu Magleš, na mesto zvano Rastilo, pored čuvene šumarske kuće koja se nalazi u okruženju zimzelene šume.

II dan – Na jutarnjem sastanku, takmičarima je prezentovana staza za drugi dan trke i podeljene su im mape. Ekipe su za ovaj dan imale zadatak da mountain bike-ovima pređu više od 60km po jako teškom i brdovitom terenu. Ovaj put je trebalo savladati više od 1500m nadmorske visine. Put je vodio preko planine Magleš, srednjeg Povlena, sve do Debelog brda i Pašne ravni, put Gornjih Košlji. Odprilike na sredini puta, takmičari su ostavili svoje bicikle i uputili se u vertikalni kanjon!

Polovina ekipe, alpinista i speleolog imali su zadatak da se spuste niz vodopade u kanjonu, visoke 40, 8 i 10m, dok je drugi deo ekipe išao do vodopada i nazad do bicikli što je brže mogao.  Pošto su sačekali drugi, vertikalni deo tima, nastavili su svojim biciklima da savlađuju sledećih 600m visinske razlike uzbrdo! Odakle je sledio ogromni spust do reke Drine sa svojih 700m visinske razlike i 15km makadamskog puta.

Po izvršenju svih zadataka, u smiraj drugog dana u kampu na obali Drine, ispod par ogromnih stabala topole, uz logorsku vatru sumirali su se utisci sa prethodnog dana trke i kovali planovi za sledeće trase.

III dan – Oko pola 8 ujutru usledio je zajednički sastanak na kome je kao i prethodni dan predstavljem program za predstojeći dan, uz upoznavanje učesnika sa težinom staze i specijalnim zadacima. Prva disciplina za ekstremnu kategoriju je bila plivanje na reci Drini. Po jedan član ekipe, predstavnik svog tima, imao je zadatak da pliva 500m nizvodno niz reku, sve do jedne stene koja je štrčala na sredini Drine iz vode. Po okončanju plivanja, imali su zadatak da se putem koji sami biraju što pre vrate do mesta odakle su startovali.

Nakon plivanja je sledilo tzv žimarenje, ili penjanje uz uže sa speleološkom opremom. Svi takmičari su navukli pojaseve, sprave za penjanje i spuštanje, šlem na glavu i započeli penjanje uz uže visoko 10m. Po završetku, sve ekipe su krenule u dugački treking do finalnog ciljnog mesta, Debelog brda. Sledila je staza koja se provlačila kroz stenoviti deo kanjona Trešnjice, jako strma i po vrućini za sve takmičare naporna.  Nakon izlaska iz kanjona, sledili su malinjaci, borovnice u šumama, makadamski putevi i livade…

Do smiraja dana, sve ekipe su uspešno završile svoj trek, i to u okruženju čuvenog planinarskog doma na Debelom brdu. Pored takmičara koji su pristizali u kamp, nizala su se i kola jedna za drugim, dolazili su logističari, organizatori, kao i gosti iz Valjeva, prijatelji penjači, alpinisti, speleolozi, spasioci, kanjonaši… očekivala se  burna noć i  dugo najavljivana žurka.

IV dan – Rano izjutra, organizacioni tim imao je zadatak da bodovanjem odluči koja je ekipa pobedila u svakoj od kategorija. Usledilo je sabiranje i oduzimanje negativnih poena, sabiranje rezultata, provera čekiranja markacija na specijalnim zadacima… Pažljivim računom ustanovljeno je da je pobednik u TREK kategoriji bila ekipa Ark Fruška Gora (Boško i Bojana iz Novog Sada), u Adventure kategoriji Green bike ekipa (Mijatović Zoran i Dragan Stanojević iz Valjeva), u EXTREEME kategoriji ekipa Zmaj noćno krilo (Vladimir Ranković, Vladimir Panić i Nebojša Milivojević iz Valjeva).

Zatim je usledila i dodela nagrada, kada su podeljene vredne nagrade najboljim ekipama, najbolja ekipa iz Ekstremne kategorije nagrađena je alpinističke rančevima marke husky, drugo mesto vrećom za spavanje, čeonom lampom, specijalnim outdoor majicama; Najbolja ekipa u Adventure kategoriji nagrađena je sa dve ultra lake vreće za spavanje, a najbolja ekipa iz Trek kategorije čeonim lampama Black diamond…Kako se ubrzano bližio rastanak ekipa, usledilo čišćenje i napuštanje planinarskog doma, sa željom da se svi što pre okupe u sličnom ambijentu.

Iako je prvi put organizovan, Valjevski izazov privukao je veliki broj učesnika, pokazao im najlepše trase avanturističkih regija Valjevskih planina i definitivno dokazao da ljubitelja ekstremnih sportova itekako ima i na našim prostorima.

‘ ‘

Storija o najpoznatijem italijanskom fudbalskom radio komentatoru, glavnom uredniku sportske redakcije RAI-a Rikardu Kukiju

Mlađim generacijama ljubitelja kalča najpoznatiji glas iza mikrofona je Rikardo Kuki. Pekao je zanat pored starih majstora Enrika Amerija, Sandra Cotija, Alfreda Provencalija, Klaudija Feretija, Ecija Lucija. Još 1987. godine najbrži italijanski reporter je u hijerarhiji sportske redakcije RAI imao tek osmu startnu poziciju i status „letećeg Holanđanina“, koji sa Brunom Đentilijem i Emanuelom Dotom, od nedelje do nedelje, naizmenično pokriva fudbal, košarku, pa čak i atletske mitinge.

Vremenom, stariji su polako počeli da odstupaju, pa je od 1988. praktično i anno domini, od kada i počinje prava karijera rođenog Rimljanina, koji je debitovao kao reporter u čuvenoj emisiji „Tutto il calcio minuto per minuto“ još daleke 1979. godine sa svojih 27 godina života. Prvih sezona uglavnom je pratio seriju „B“ i utkamice timova iz Lacija, ali i još južnijih provincija poput Kampanje, gde je prenosio utakmice danas skroz zaboravljenog Kampobasa.

U sezoni 1988/89. prvi put je integralno prenosio jednu utakmicu Kupa UEFA Nirnberg – Roma 1:3, a evropsku premijeru na italijanskom tlu imao je iste godine. Na rimskom Olimpiku „Vučica“ je u finišu revanš meču pokazala u meca zube našem predstavniku Partizanu (Roma – Partizan 2:0 ) uz komentar Rikarda Kukija.

Brzo se naslućivao potencijal Kukija, koji je 1992. godine stigao do pozicije broj 3, jer je plejada starih asova nastavila da se osipa i dolazi u zasluženu penziju. Od proslavljenih “matadora” tada su ispred bili još samo Sandro Coti ( 1929 – 2004 ) i Alfredo Provencali, koji je i danas sa svojih 75 godina života, honorarni saradnik RAI- a u svojstvu voditelja emisije “Tutto il calcio minuto per minute” i sigurno najstariji aktivni sportski novinar u Evropi, a možda i u svetu. „Don Alfredo“ je dobitnik nagrade za životno delo koju mu je uručio bivši italijanski predsednik Francesko Kosiga 2003. godine.

Zbog preterane brzine i neverovatnog, južnoameričkog temperamenta, Kukija je u mlađim danima ponekad odavala pristrasnost prema rimskim klubovima. Iako deklarisani navijač Lacija, velike izlive emocija pokazivao je i prema Romi u duelima protiv timova sa severa „čizme.“ najdrastičniji slučaj bila je kup utakmica Roma – Milan 2:0, odigrana u aprilu 1993. godine na Olimpiku kada je padao u trans posle golova Klaudija Kaniđe, a zanimljiv je i primer sa prvenstvene utakmice Inter – Milan, odigrane u maju 1995. godine, kada je prvi put prenosio čuveni milanski derbi „madonina“. Najmnje pet puta u samom finišu meča, nehotično je izgovorio bez korigovanja: Milan sempre conduce per tre a uno (Milan i dalje vodi sa 3:1, iako je bilo obrnuto, a Inter je tim rezultatom i dobio utakmicu).

Proslavio se prenosima utakmica italijanske reprezentacije, posebno na EP 2000. kada su „azuri“ samo nekoliko sekundi pre isteka 90. minuta, bili daleko od titule evropskog šampiona u finalu protiv Francuske, koja ih je kasnije savladala u produžecima, a vrhunac svoje karijere doživeo je na SP u Nemačkoj, gde su Italijani po četvrti put postali prvaci sveta. U Italiji se još uvek preslušavaju euforični momenti njegovog prenosa polufinala protiv Nemačke i penal serije protiv Francuske u finalu u Berlinu, uz četvorostruki refren „Campione del mondo“ u trenutku kad je Fabio Groso u poslednjoj seriji zatresao mrežu Francuza i rešio pitanje pobednika. Od 1996. godine, pa do danas, Rikardo Kuki je prenosio finala Lige šampiona 1996, 1997, 1998, 2003, 2005. i 2007. godine, SP 1994 (još pre nego što je preuzeo prenose Italije), 1998, 2002. i 2006. godine.

‘ ‘

Zašto se fudbal smatra najlepšom i najnepredvidljivijom igrom na svetu? Pitanje je jedno, a odgovora mali milion. Ko god je gledao po mnogo čemu istorijski meč Srbija – Nemačka može sebi, ali i drugima da ponudi sopstveni, originalni odgovor. Kada neko čitavu večnost čeka kao ozebao sunce u pustinji na jedan trijumf nad Nemačkom u fudbalu, pa još na Svetskom prvenstvu, onda 18. jun 2010. godine zaista postaje datum ispisan velikim slovima.

Još nisam sricao ni prva slova, a pojam Nemačke u fudbalu mojoj generaciji, bio je, uz neizbežni Brazil sinonim kvaliteta i nepobedivosti u najpopularnijoj igri na planeti. Pod raznim imenima, u raznim državama, gubili smo i one utakmice u kojima su i oni već sebe videli u koži poraženih, a mi sebe već u ulozi dobitnika. Od predaleke 1976. koje se secam kroz gustu maglu, ali više kroz prepričavanja starijih, čak ni vođstvo od 2:0 u polufinalu EP u Beogradu nije bilo dovoljno za trijumf, pa zatim 1:4. na SP u Italiji, na kraju i remi ravan porazu 2:2 na SP u Francuskoj. I sve to uz još seriju onih poraza koje pamte samo oni koji se sećaju još i vremena kad je „gorela biblioteka grada“ (što kaže u šali jedan moj prijatelj), onda pobeda nad Nemačkom ima epohalni značaj!

Toliko dugo koliko smo čekali i najzad dočekali taj trijumf nad Nemačkom na najvećem takmičenju, nije čekao ni Napoleon na Svetoj Jeleni, vapeći za izbavljenjem. Čak 48 godina posta na Mondijalima prekinuo je Milan Jovanović golom koji će zato ući u anale svih srpskih, fudbalskih almanaha, jer ni u revijalnom utakmicama nismo uzeli „skalp“ Nemcima još od 1973. godine i pogotka Bajevića, vrednog za trijumf, tada mladog i poletnog selektora Miljana Miljanića, koji je malo pre tog „svemirskog“ trijumfa u Minhenu na klupi nasledio Vujadina Boškova, koji je pao na ispitu protiv velikog vojvodstva zvanog Luksemburg.

Ima pomalo sličnosti između ovog i onog vremena. Ne bih rekao da su nekad Luksemburg, a danas Gana u istoj kategoriji fudbala, niti će to ikad biti, ali konotacija početnog neuspeha na velikim takmičenjima, srpske fudbalere je ranije uvek vraćala nekoliko koraka unazad. Sad se to nije dogodilo. I ova generacija i njen selektor Antić su i po tome specifični. Očigledno je da imaju u sebi jedan pobednički duh i karakter koji nije krasio ranije reprezentacije naše zemlje.

Uoči presudnog duela protiv Australije, sva predviđanja rezultata su uzaludna i beskorisna. Posle fascinantne pobede nad Nemačkom, niko više i ne razmišlja o imperativu pobede, niti se utakmici pristupa sa dozom straha od greške i suda javnosti. Fudbaleri će igrati rasterećeno, a u takvim okolnostima sve je otvoreno, pa, mozda čak i mala goleada. U prva dva kola šampionata u Južnoj Africi videli smo seču favorita u većini grupa. Evropskim velikanima klecaju kolena. Francuska je definitivno eliminisana, dok su Englezi i aktuelni šampioni sveta Italijani, kao i vicešampioni Evrope Nemci, u za nijansu boljem položaju. Evropski šampion Španija je uzdrmana šokantnim porazom od Švajcaraca, pa čast Evropljana, za sada uspešno brane samo Holanđani. Afrikanci su na svom terenu doživeli pravi potop, a selekcije sa američkog kontinenta su pravi hit takmičenja. Prema prikazanoj igri, Brazilci i Argentinci su na startu najviše pokazali.

Mnogo je utakmica još pred nama. Dugo će još zvuk vuvuzela odzvanjati u našim ušima, a svi ćemo još duže pamtiti, već nadaleko poznati „džabulani“, u početku mnogo kuđen i osporavan, a sad, bar u Srbiji, slavljen i hvaljen do neba. Ukoliko „orlovi“ prebrode poslednju prepreku u grupi, protivnik u osmini finala Mondijala mogla bi da bude ili Engleska, ili SAD ili Slovenija. U ovakvom euforičnom zanosu, verovatno našim fudbalerima više nije bitno ime narednog, mogućeg rivala. Jer, kad su uspeli da bace na kolena Nemce, onda će biti u stanju da obore i bilo kog od ta tri moguća rivala, koji jesu kvalitetni, ali nisu na nivou Nemačke.

Na kraju, sreća nas je konačno malo pogledala u mečevima protiv Nemačke. Odbranjeni penal Stojkovića, gotovo nepogrešivom egzekutoru Podolskom, nemačka prečka i još dve kolosalne šanse, ali i dva udarca srpskih igrača u stativu, potom i u prečku, govore da je trenutak inspiracija Jovanovića bio odlučujući jezičak na vagi, vredan istorijske pobede nad reprezentacijom bivšeg trostrukog šampiona sveta.

‘ ‘

Nostalgija. centralni stadion u Krajovi, jun 1991. godine i šampionska promocija Univerzitatea. Pobeđen je Sportul sa 3:1 i po četvrti put osvojena šampionska titula. Sebastijan Domozina nabraja kapitene prethodnih šampionskih generacija: Jon Oplemenko, Nikolae Krisan, Nikolae Ungureanu, Rodion Kamataru i na kraju George ( „Džika“ ) Popesku. Samo šest godina kasnije, tužan prizor u glavnom gradu provincije Oltenije, jer 10. oktobra 1997. godine zauvek je utihnuo „glas Oltenije“, ili Banije, kako još nazivaju taj kraj u zemlji istočnog suseda.

Temišvarski reporter Nikolae Sekosan ovako najavljuje prenos iz Krajove, prvi u postsabijevskoj eri : „Buonaziua de pe stadionul Jon Oplemenco din cabina de transisie Sebastian Domozina” (Dobar dan sa stadiona Jon Oplemenko iz reporterske kabine Sebastijan Domozina). Domozina je prvi sportski reporter u svetu čije ime je ovekovečeno i ispisano na reporterskoj kabini jednog fudbalskog stadiona! Danas nisu više na životnoj sceni Nikolae Krisan i Jon Oplemenko, po kome stadion nosi naziv, a ni Sebastijan Domozina, najtemperamentniji reprter koga je Rumunija ikad imala. Da je bio iz neke fudbalski poznatije zemlje, verovatno ne bi imao premca ni na širim meridijanima.

Njegova karijera je najbolja potvrda izreke da čovek određuje sudbinu i da samo zalutale ona predvodi sama. Sudbinski mu nije bila predodređena slava nekrunisanog komentatorskog kralja, uprkos neviđenom talentu. Jer, epicentar svih značajnijih sportskih manifestacija u zemlji grofa Cepesa, alijas Drakule, rezervisana su za prestonicu Bukurešt. Logično bi bilo da  glavni grad ili „capitala“,kako ga nazivaju u žargonu Rumuni, iznedri i najboljeg reportera, ali nije bilo tako.

Domozina je pronašao jednostavan put do uspeha i afirmacije. Ako se sećate kako je Splićanin Edo Peci stekao slavu prateći isključivo uspone i padove splitskog Hajduka, onda vam je kristalno jasno kako se pročuo i proslavio Sabi. Bio je dugogodišnji hroničar zbivanja vezanih za „albabastre“ iliti „plave“ iz Krajove i njihov zaštitni znak. S jednakim žarom i entuzijazmom prenosio je velike i male utakmice. Za njega su, zapravo, sve bile velike predstave. Za memento memori ostaje fragment iz 1985. godine. Revanš susret drugog kola Kupa UEFA: Univerzitatea – Monako 3:0. „Kneževe“ iz Monte Karla, „kneževskom večerom’ počastili su Kamataru, Đolgau i Biku, a sve to na spektakularan način opisivao je Domozina. Ko pamti prizor iz crtanog filma Pink panter: udarac Pink pantera o gong, označiće… dakle, postignuti gol Krajove, označiće, kao i jedini zvučni, saund efekat u, inače nemom, crtanom filmu, u kome samo gongom Pink Panter plaši lovca Žaka, početak totalne ekstaze, eksplozije zvučnih efekata kao u hičkokovskim scenama, uz udaranje pesnicama o sto reporterske kabine. Pavarotijevski glas, latinoamerički ritam, neobuzdani temperament, stvarao je pozitivnu energiju kod slušalačke publike, koja se predavala čitavim bićem tom osmišljenom proizvođenju „haosa“, ali haosa u najpozitivnijem smislu razbibrige i opuštanja.

Haloefekat takvog nesvakidašnjeg prenosa bio je originalan. Neposredno posle Domozininog javljanja iz Krajove, komentator iz Bukurešta Jon Giculesku (inače, veliki prijatelj pokojnog Radivoja Markovića, doajena srpskog mikrofona), u trenu se zbunio i mislima preneo u Krajovu, zaboravljajući na aktere meča koji sam posmatra! I ne samo to, već je „presnimio“ i rezultat meča u Krajovi: „Doi la zero pentru Universitatea en mecul cu Nentori… (2:0 za Univerzitateu protiv Nentorija)“, iako je u tom trenutku gledao utakmicu Dinamo – Nentori u kojoj je albanski tim vodio sa 2:1! Posle nekoliko sekundi, ipak korekcija: „Ali, ne… 2:1 za Nentori protiv Dinama. Ja sam još pod utiskom javljanja Domoznije iz Krajove!“

Međutim, taj koji se, eto zaboravljao gde se nalazi, stalno je prenosio reprezentativne utakmice, a Domozina samo zato što je iz Krajove nikad nije dobio takvu šansu da apsolutno kruniše svoj talenat. Ipak, u trenucima fanatičnog zanosa i on je umeo da se zaboravi tokom prenosa. Na jednoj utakmici Kupa UEFA Univerzitatea – Borusija Dortmund, čak 20 puta je u silnoj želji da njegovi miljenici postignu što pre pogodak, povikao gol, iako su Krajovljani u toj utakmici mogli samo da sanjaju gol. Ostalo je početnih 0:0, uz bezbroj propuštenih prilika pred golom nemačke ekipe i lopti koje je Domozina vec „video“ u mreži. Domozina je prvi na rumunskom radiju obznanio da je u pograničnim delovima te zemlje bilo fudbalsko „bdenje“ (čak i u tim krajevima gde zvanično nema mnogo Srba, ali očigledno među samim Rumunima mnogo poklonika Crvene zvezde i srpskog fudbala), tokom prenosa istorijskog meča finala Interkontinentalnog kupa Crvena zvezda – Kolo kolo 3:0, odigranog u Tokiju. Domozina je u uvodu prenosa utakmice rumunske lige objasnio da su Krajovljani preko satelita masovno gledali prenos iz Tokija i radovali se trijumfu Zvezde nad Čileancima.

Danas u Rumuniji postoji godišnja nagrada nazvana „premija Sebastijan Domozina“, koja se od, 1998. godine kada je ustanovljena na prvu godišnjicu njegove smrti, dodeljuje najboljem sportskom reporteru godine u Rumuniji. Poseban pijetet Domozina uživa u rodnoj Krajovi, gde ga uz slavnog slikara Brankusija i političara Georgea Konstantina, smatraju jednim od trojice najznamenitijih ljudi u viševekovnoj istoriji pokrajine Oltenije i davnašnjoj, prvoj prestonici ujedinjene Ruminije iz XIX veka. Čak i danas, toliko vremena, posle smrti Domozine, legenda o Sabiju živi i dalje kako među starijim tako i među mladim fudbalskim fanovima, koji za njega znaju samo iz priča ili iz “Youtube” verzije na Internetu. Zato, pred početak svake značajne utakmice Univerzitetee, 40 000 ljudi na stadionu u Krajovi, kao po komandi ustane i u stavu mirno, oda dužno poštovanje čoveku koji je posebno obeležio epohu od 1975 – 1985 kada je realizovao i svoje najbolje prenose u karijeri, jer je tad imao u vreme najvećih trijumfa Krajove i maksimalnu inspiraciju i motivaciju tokom prenosa utakmica.

‘ ‘

U petak 11. juna počelo je XIX Svetsko prvenstvo u fudbalu, koje će u narednih mesec dana biti u epicentru interesovanja sportske javnosti širom planete. Italijani brane titulu osvojenu u Nemačkoj pre četiri godine, ali prema većini prognoza, finalisti prethodnog Mondijala Italijani i Francuzi, baš kao i tada trećeplasirani Nemci, naši protivnici u kvalifikacionoj grupi Svetskog prvenstva, nisu ovog puta u najužem krugu favorita za prvo mesto.

Argentina, predvođena fenomenalnim Leom Mesijem i plejadom vrhunskih fudbalera koji briljiraju u evropskim klubovima, uz neizbežni Brazil, pa i evropskog šampiona Španiju, spadaju u krug najozbiljnijih pretendenata za osvajanje titule šampiona sveta. Na kormilu Španije je proslavljeni Visente Del Boske, kome će osnovni zadatak biti da ukopli u jednu homogenu, kompaktnu celinu šaroliki mentalitet španskih igrača iz raznih podneblja zemlje na Pirinejima, kao što je to pre dve godine na EP u Švajcarskoj i u Austriji uspeo njegov prethodnik Luis Aragones, kada je doveo „furiju“ do prvog mesta. Njihova igra i rezultat u dobroj meri zavise i od brzine oporavka rekovalescenata Toresa i Fabregasa, koji uz Davida Vilju, čine udarnu snagu u napadu.

Englezi koje vodi italijanski trenerski mag Fabio Kapelo nadaju se da bi mogli iz drugog plana da iznenade, mada je teško poverovati da bi Gordi Albion mogao da dopre dalje od polufinala, uprkos veoma dobrom žrebu, jer ih je Fortuna pogledala u žrebu grupa, pa bi najverovatnije njihova poslednja prepreka na putu ka mogućem polufinalu mogla da bude Francuska, ili u lošijoj varijanti po Engleze, uvek ubojita i ofanzivna Holandija. O „lalama“ mnogi ne govore kao ozbiljnim kandidatima za najviši plasman, ali zanimljivo je da su na prethodnim prvenstvima u četvrtfinalima, a 1998. u polufinalu, gubili isključivo protiv tehnički obučenih timova Brazila (1994. i 1998.) i „evropskog Brazila“Portugalije (2006.), pa je onda slika o njihovim promašajima prilično relativizovana. Nisu imali mnogo sreće ni na EP 2008. gde su deklasirali Francusku i Italiju sa 4:1, odnosno 3:0, jer su ih desetkovane, povredama i kartonima, u četvrtfinalu zaustavili Rusi. Pokazalo se tada da holandski trener na klupi Rusa Gus Hidink bolje poznaje Holanđane, nego oni njega. Bez obzira na trenutne personalne probleme, Holandija bi mogla da iznenadi iz drugog plana i stigne bar do polufinala.

Reprezentacija Srbije igraće bez imperativa uspeha, koji je obično sputavao ranije generacije i onemogućavao ih da pruže ono što objektivno mogu. Megalomanska očekivanja javnosti ovog puta su izostala, jer „orlovi“ su se u Afriku zaputili bez uobičajene pompe i najave pokoravanja planete. To je dobar predznak, jer u takvim okolnostima Antićevi puleni moći će, opušteni i potpuno relaksirani bremena papirnatih favorita, koji su im ranije nametani od strane kompletne sportske javnosti, da odigraju na nivou igara koje srpski internacionalci prikazuju u renomiranim evropskim klubovima.

Prva prepreka je Gana, tim čije boje brani i Suli Muntari, a dirigent na trenerskoj klupi je Milovan Rajevac, koji je nasledio ekipu koju je na prethodnom prvenstvu selektirao Ratomir Dujković. Na kupu afričkih nacija Gana je stigla do samog finala, što je signal da se kao rival mora shvatiti ozbiljno. Sve afričke ekipe biće izuzetno motivisane, jer se MOndijal igra u Africi sad i ko zna kad opet, pa nikome neće biti lako sa njima, kao što bi to bio slučaj da se igra na bilo kom drugom mestu. tradicionalno neugodni Nemci su barometar kvaliteta svake ekipe koja stremi ka visokim dometima. Ko sa njima uspe da odigra svih 90 minuta na ravnoj nozi i u ujednačenom ritmu, sigurno se može nadati i na kraju dobrom rezultatu na turniru. Na brojnim utakmicama na prethodnim Mondijalima, igranim pod zastavama zemalja sa različitim nazivima, srpski fudbaleri nisu imali previše uspeha protiv Nemačke. Doduše, tadašnje generacije nemačkog „elfa“ i ova sadašnja u kojoj je glavna zvezda Bastijan Švajnštager, nisu za poređenje. Poslednji put igrali smo protiv njih 1998. u Francuskoj i ispustili šansu za jednu od istorijskih pobeda, pošto je vođstvo od 2:0, na kraju bilo dovoljno samo za konačnih 2:2. Stariji fudbalski fanatici sećaju se i već mnogo daleke 1976. kada su na EP u Beogradu naši vodili 2:0, a nemci pobedili 4:2. Očigledno, psihološki pristup nemačkih fudbalera je često bio jezičak na vagi koji je odlučivao u njihovu korist i onda kad su u većem delu utakmice bili igrački nadigrani. To su decenijama pokazivali i u duelima sa mnogima drugim rivalima, a ne samo sa našim klubovima i reprezentacijom. Sad nemaju tako strašan tim, pa se možemo nadati, čak i mogućoj reprizi podviga iz 1962. kada smo ih u četvrtfinalu SP u Čileu pobedili 1:0 pogotkom Ilije Radakovića i stigli do polufinala.

Najveća zagonetka naše grupe je Australija. Neki ih, poput Pjera Litbarskog, svrstavaju uz rame Nemcima, čak ispred Srbije, ali to su, ipak preterivanja, jer „kenguri“ osokoljeni podrškom armije navijača sa Petog kontinenta nisu još stasali u red velesila, od kojih treba toliko zazirati. Za respekt sigurno jesu, jer dovoljno je setiti se kako su Kjuel, Kejhil i kompanija 2004. na Olimpjadi u Grčkoj pobedili sa ponižavajućih 5:1, tadašnju selekciju Srbije i Crne Gore, pa da to bude dovoljna opomena uoči utakmice protiv njih u okviru trećeg kola. Možda će taj meč biti i odlučujući za plasman u osminu finala. Na prošlom prvenstvu oni su uspeli da odole Hrvatima i izbace ih, jer su velkom borbenošću stigli do skora 2:2, kada je Hrvatska već počela da slavi trijumf i plasman u osminu finala. U utakmici osmine finala Australija je pakleno namučila Italiju, koja je uspela da ih eliminiše, tek golom Frančeska Totija iz sumnjivo dosuđenog penala u 90. minutu meča i plasira se za dalje takmičenje. Objektivno, igramo u jednoj od težih grupa, tako da će svi fudbaleri morati u sve tri utakmcie da pruže maksimu, da bi se plasirali u osminu finala.

Pripremne utakmice ne moraju uvek da budu pokazatelj kvaliteta ekipe, jer mnoge ekipe baš uoči Mondijala namerno kriju svoje adute i ne igraju punom snagom. Ali, blede igre, poraz protiv Novog Zelanda, donekle igračke kopije selekcije Australije, zatim i slaba igra i remi sa Poljskom 0:0 mogli bi da budu blagovremeno upozorenje. Ne blistaju u oči prvenstva ni Italijani i Francuzi, koji su se blamirali protiv Švajcarske i Tunisa, ali ima ekipa koje su već tempirale formu. Španija je, na primer, tu istu, vrlo solidnu Poljsku katastrofalno porazila 5:0 i time nagovestila da su njene šampionske ambicije ovog puta zaista argumentovane igračkim pokrićem na terenu.

‘ ‘

Nekada jedan od najtrofejnijih srpskih sportova dugo se već nalazi na margini sportskih zbivanja. Rukometaši i rukometašice Srbije su i na klupskom i na reprezentativnom planu decenijama osvajali pobedničke pehare, ali zbog loše organizacije rukometnog saveza, koji nije uspevao da na adekvatan način isprati uspehe sportista došlo je do stagnacije, čak i pravog sunovrata na začelje evropskog, time i svetskog rukometa.

Jedna od poslednjih, pravih šansi da se, bar donekle, uhvati priključak sa odmaklom konkurencijom je Evropsko prvenstvo za rukometaše, čiji će završni deo biti organizovan u beogradskoj „Areni“ 2012. godine, dok su preostala tri koorganizatora Novi Sad, Niš i Smederevo. Zanimljivo, glavni konkurent Srbiji za organizaciju ovog eminentnog šampionata, sigurno najzanajnije rukometne manifestacije, održane u Srbiji u poslednjoj deceniji, bila je Bosna i Hercegovina, ali oni zbog nedostatka, ne samo infrastrukture, već i bezbednosnih uslova, nisu mogli da pobede u izbornoj trci sa našom zemljom. Iako je neosporno da su izgradnjom novih sportskih dvorana, konkretno u Zenici i u Doboju, dosta učinili na razvoju i omasovljenju rukometa u Bosni i Hercegovini.

Rukomet je, bio i ostao sport koji se na prilično ujednačenom i kvalitetnom nivou igrao u mnogim republikama bivše Jugoslavije. Raspadom države, najviše medalja su osvojili Hrvati, koji su bili i svetski šampioni, a dva puta i olimpijski pobednici, dok su jednu srebrnu medalju osvojili i Slovenci i to kada su bili domaćini Evropskog šampionata. Zapažene rezultate u ženskoj konkurenciji je postigla i Makedonija, koja je pre nekoliko godina ugostila na završnom turniru najbolje rukometašice Starog kontinenta u novoj dvorani „Boris Trajkovski“ u Skoplju.

U odnosu na trendove svetskog rukometa, srpski rukomet doživljava primetan pad zbog neprilagođavanja srpskih trenera ubrzanju i dinamizaciji igre. Rukomet je pretrpeo ogromnu transformaciju, a spora i statična igra, bazirana na fizičkoj snazi i šutevima sa distance, što je godinama bilo glavno oružje naše i ruske škole ove igre, postali su prevaziđeni, što pokazuju i rezultati na velikim takmičenjima. Međutim, naši treneri godinama su tvrdoglavo odbijali da se suoče sa realnošću. Nisu redovno posećivali trenerske seminare, organizovane u inostranstvu, a sa takvim pristupom, uz vec dosadnu priču o pogubnom efektu sportske izolacije početkom devedesetih, rukomet se našao na nizbrdici.

Da je ovo jedan od osnovnih razloga učestalih neuspeha rukometaša, ilustruju i disproporcionalni rezultati juniora i seniora. Još 2005. na EP za juniore generacija Nenadića, Šešuma, Šterbika, osvojila je zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu, ali kad su stasali za seniorsku konkurenciju, oni su brzo potonuli. U rukometnom savezu postoje vrsni znalci tog sporta, predvođeni doktorom rukometa, profesorom Branislavom Pokrajcem, ali zbog međusobnih prepucavanja i borbe za prevlast u rukometnom savezu, ni on, ni nekad, takodje, trofejni trener Zoran Živković, od relativno mlađih stručnjaka ni Jovica Cvetković, ali i mnogi drugi ne mogu da dođu do izražaja. Upliv dnevne politike osetio se u radu mnogih vrhunskih sportova, ali neki su umeli da to iskoriste na pravi način, ali posle mnogo prohujalih godina, već deluje deplasirano alibi kako je, inače, dokazano zalutali „rukometaš“ Milorad Vučelić, sa svojom ekipom istomišljenika dalekih devedesetih najviše nagrizao rukomet i naneo mu udarac od koga se još oporavlja. Uostalom, tada se među vaterpoliste nepozvan i nepoželjan, “ušunjao“ i Željko Simić, ali u vaterpolo savezu su ga odmah najurili posle blamaže na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti i odmah krenuli stazama pobeda. U rukometnom savezu nikom nije palo na pamet da se na vreme zahvali na uslugama političkim „mentorima“, tako da su i sami dosta krivi za sadašnju poziciju.

Malo ko u svetu rukometa u Srbiji ozbiljnije razmišlja o nekoj vrsti regionalne lige, poput one koja godinama uspešno egzistira u košarci. Jedan od glavnih razloga je i u činjenici što u rukometu, baš kao i u odbojci, postoji ogromna razlika u klasi između kvaliteta igre u jednoj državi u odnosu na sve ostale, što u košarci, fudbalu, ili, recimo vaterpolu, nije tako drastično, pa je i ta koncentracija podjednakog kvaliteta dodatni magnet za publiku. Objektivno, kao što se u Srbiji igra odbojka na vrhunskom nivou u obe konkurencije, isto tako se i u Hrvatskoj, trenutno igra rukomet na znanto višem nivou nego kod nas u Srbiji, ili bilo kojoj drugoj državi iz republika bivše Jugoslavije. Zbog toga nema ni ozbiljnije ideje o nekoj vrsti regionalnog takmičenja, a veliko je pitanje da li bi se u finansijskoj besoparici koja dugo potresa rukomet, našli solventni sponzori takvog takmičenja. U takvoj situaciji, domaćem rukometu ostaje da se okrene isključivo sebi i svojim kapacitetima koji su i dalje, uprkos svemu, značajni, što dokazuju i rezultati u mlađim kategorijama.

Više pažnje trebalo bi posvetiti i regularnosti domaćih takmičenja, pošto se često dešava da je domaći teren, baš „sedmoglava aždaja“ za goste, pogotovo u manjim sredinama, gde su sudije izložene velikim pritiscima, a to se reflektuje i na igrače, publiku, trenere, praktično sve bitnije aktivne i pasivne aktere igre. Rukomet je izgubio i medijsku pažnju i popularnost koju je nekad uživao, zbog dugogodišnje oseke vrhunskih rezultata na koje su nas u nekim ranijim vremenima navikli i rukometaši i rukometašice. Davno su prošla slavna vremena Svetlane Kitić, Mirjane Đurice, Dragane Pešić, Milenke Sladić koje su sa Radničkim harale, ne samo domaćim, već i svetskim rukometnim parketima i osvajale titule evropskog klupskog prvaka sa ekipom sa Crvenog Krsta, koju je predvodio rukometni entuzijasta i predsednik kluba David Kalinić.

Izbledela su u očima mlađih i trijumfi neponovljive generacije šabačke Metaloplastike sa Isakovićem, Vujovićem, Vukovićem, Cvetkovićem, Bašićem, Portnerom, Rašićem, koji su tih osamdesetih imali i nedvosmislenu podršku tadašnjeg gradonačelnika Šapca Velimira Lukića, kao i finansijsku zaleđinu fabrike Zorka, koja je sufinansirala klub, jer, rukomet je oduvek bio i ostao sport manjih sredina i istinskih sportskih zaljubljenika, predanih i posvećenih igri. Vremena su se promenila i takvog elana i entuzijazma više nema.

Od slavne prošlosti u sportu niko ne živi, a rukomet je značaj te pouke najbolje osetio na svojoj koži. Zemlja u kojoj su rukometašice daleke 1973. osvojile zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u Beogradu, predvođene Marom Torti i Kajom Iles, a koja je 1984. osvojila i zlato na Olimpijadi u Los Anđelosu sa Svetlanom Kitić i Draganom Pešić, kao glavnim protagonistima trijumfa, koja se može pohvaliti zlatnim medaljama rukometaša sa Olimpijada 1972. u Minhenu i 1984. u Los Anđelosu, kao i titulom svetskog prvaka 1986. u Cirihu, sigurno bi trebala da ima više sluha za finansijske nevolje u kojima se našao rukomet tokom prethodne dve decenije, delimično, kao što je opisano i svojim greškama, ali donekle i zbog zapostavljanja od strane nacionalnog sportskog saveza. Evropsko prvenstvo 2012. godine u Beogradu je, zato, ne samo po mišljenju Branislava Pokrajca, već i po sudu mnogih drugih poznavalaca rukometa, možda i poslednja prilika za sportsku prekretnicu i povratak u vrh.

‘ ‘

Havijer Ademar Zaneti, legendarni kapiten novog šampiona Evrope Intera, podigao je pobednički pehar, čekan 45 sušnih leta u klubu iz ulice Luja Bonaparte! Interisti, ma gde bili, za Havijera nazdravili! Punih petnaest godina Zaneti nosi dres milanskih „crno – plavih“, a kada je, sad, kosmički daleke 1995. godine stigao u tabor „nero – azura“, bez velike pompe i glamura koji je u to vreme pratio, recimo, dolazak Robarta Karlosa, malo ko je slutio da će popularni Cavi 2010. godine postati najtrofejniji klupski igrač slavom ovenčanog kluba sa San Sira.

Fanatični tifozi nero azura uz nezapamćenu euforiju su proslavili titulu evropskog šampiona, a u trenutku kad je Zaneti podigao visoko pobednički pehar, tribinama madridskog Santjago Bernabeua prolamala se grmljavina razdraganih glasova temperamentnih navijača. Il sogno e dormito! San je dosanjan i pretočen u javu, istorijskim golovima Dijega Milita, čija misija u Interu, malo starije najviše asocira na nezaboravnu epizodu njegovog zenmljaka Ramona Dijaza. „Gaučos“ koji je daleke 1988. iz Fiorentine stigao u Inter, podario je „crno plavima“ skudeto posle devet godina pauze, da bih odmah po završetku fenomenalne sezone 1988/89. podigao sidro i mesto centarfora ustupio Jirgenu Klinsmanu. Pre odlaska u Monako, izgovorio je jednu nostradamusovksu misao: „O ovoj ekipi Intera kroz 10 – 15 godina pričaće se kao o timu iz bajke.“ U godinama hilandarskog posta interista i totalne fudbalske strahovlade Juventusa i Milana, ličilo je mnogima da sibirske zime Intera nikad neće prestati.

Ali, novi fudbalski kalendar uspostavljen je u maju 2006, kada je Inter proglašen šampionom i nagrađen za fer plej igru. Od tada u kalču postoji samo jedan prvak, koji godinama menja izazivače za odbranu trona, ali se pokazuju kao loši sparing partneri, koji nemaju snage da izdrže borbu sa kolosom. Kruna novog, poztivnog i pre svega pobedničkog imidža bila je kalčo svetkovina u Madridu. Kao nekad Ramon Dijaz, „mali zeleni, vanzemaljac“, koji je davao fabulozne golove i koga Maradona kao saigrača nije trpeo u reprezentaciji, pa je ucenjivao selektora Karlosa Biljarda da se odluči između njega i Dijaza u timu „gaučosa“, danas i Zaneti i Milito prolaze kroz slična iskušenja u suočavanju sa selektorom karaktera „morskog krastavca.“ Zaneti je odmah posle istorijskog trijumfa Intera nad  Bajernom, patetično uzviknuo: „Setite se sinjor Morati, odakle smo počeli 1995. godine, kad je Inter u kalču bio potpuno marginalizovan i zaboravljen, a gde smo došli sada!“

Zaneti, simbol Intera, novog fudbalskog imperatora Evrope, pored Milita bio je jedini fudbaler na stadionu „Santjago Bernabeu“, čiji su poster najvatreniji interisti široko razvili u skoro prirodnoj veličini. Malo koji “ orijundo“ (tako Italijani zovu argentinske igrače italijanskog porekla kojima pripadaju i Zaneti i Maradona i Milito), je uspeo tokom niza decenija u kalču da se toliko svojim sportskim ponašanjem i poštenim odnosom prema klubu, saigračima, ali i prema protivniku, tako nametne navijačima Intera. U Italiji je vrlo teško bilo kom strancu da, bez ozbzira na svoje lavovske igračke zasluge, ponese kapitensku traku u konkurenciji sa domaćim fudbalerima. Zanetiju je to uspelo uz opšte odobravanje svih u klubu, koji su mu zbog neverovatne odanosti bojama kluba, kome je veran neprekidno od 1995. godine, odavno kaparisali rukovodeće mesto u Interu po završetku impresivne karijere.

Nije bilo srećnijih ljudi 22. maja 2010. godine na madridskom Samartenu od Masima Moratija i Havijera Zanetija. „Cavi“ ili „Pupi“ (kako su ga još u Buenos Airesu zvali ), verovao je u preporod kluba i kad su pre samo četiri ili pet godina i najstrpljiviji Interovci počeli da gube nadu da će ikad doživeti ove trenutke ponosa i slave skvadre koju svi u Italiji zovu „campioni onesti“ (časni, dostojanstveni šampioni). Skromni Havijer Zaneti nije se uobrazio, a njegova poznata fondacija kojom već dugo godina pomaže deci bez roditeljskog staranja je dokaz više kako je titula evropskog šampiona u fudbalu za 2010. godinu došla zaista u prave ruke. Nijedna mrlja, nijedna afera, nijedan skandal, toliko uobičajeni za mnoge slavne fudbalere današnjice, svih ovih godina su mimolilazili, već 37 – godišnjeg argentinskog, fudbalskog matadora, mladalačke energije i entuzijazma. Sa pet nacionalnih titula u kalču, već je nadmašio rekord Interovih večnih, klupskih ikona Sandra Macole i Đacinta Faketija koji su dalekih 1963, 1965, 1966. i 1971. po četiri puta osvajali šampionsku titulu u kalču. Nastavi li Inter sa žetvom trofeja u prvenstvu, ni obaranje novih rekorda, pa i onog Paola Maldinija sa sedam šampionskih, klupskih titula u dresu Milana, nisu nedostižni neumornom Zanetiju.

Pomalo je neobjašnjivo zašto Dijego Maradona u širokom luku zaobilazi imena Zanetija i Milita prilikom sastavljanja reprezentacije Argentine za SP u Južnoj Africi. Ali, kontroverzni „El Pibe“ koji je nedavno, bombastično obećao, na njemu svojstven nacin, proslavu eventualne titule svetskog prvaka. Ako Argentina sa svojim istinskim Mesijom Leom Mesijem ne pokori fudbalsku planetu u Johanesburgu, mnogi Argentinci u svom frenetičnom zanosu, znaće kome bi presvukli, ne opremu, nego čak i kožu!? Jednom je, već Martin Palermo – „El Loko“ Maradoni bio dzoker, kad su mu već sve lađe u kvalifikacijama, na oko potonule. Sad ostaje dilema, hoće li se Maradona setiti da Interov pobednički tandem uvrsti u prvu jedanaestoricu, ne bi li i Argentina ostvarila san koji sneva otvorenih očiju od davne 1986. kada su u Siudad Meksiku Argentinci poslednji put u jednom svetskom finalu zaigrali pobednički tango.

‘ ‘

Kroz dve godine Beograd će ugostiti najbolje odbojkašice Evrope, pošto će Srbija biti, zajedno sa Italijom organizator EP za odbojkašice 2011. godine. Posle 2005. godine, kada je sportska dvorana „Arena“ u Novom Beogradu otvorila svoje kapije vrhunskim svetskim sportistima, upravo organizacijom odbojkaškog spektakla, evropskim šampionatom za odbojkaše, ovo će biti novo evropsko prvenstvo u odbojci koje će naša zemlja organizoavati zajedno sa Italijom. Tada je finalni turnir odigran u dvorani „Lotomatika“ u Rimu, a sada će beogradski „Pionir“ biti domaćin polufinala i finala.

Sa velikim ambicijama šampionat očekuju srpske odbojkašice, ohrabrene uspesima postignutim poslednjih godina. Nedavno je završena prvenstvena sezona za odbojkaše i odbojkašice trijumfom kragujevačkog Radničkog u konkurenciji odbojkaša, odnosno Crvene zvezde u nadmetanju odbojkašica. Odbojkašice Crvene zvezde su osvojile 24. šampionsku titulu, prvu posle 2004. godine, a da sve bude u znaku sportskog prvenca, prvi put su postale šampionke Srbije pobedom nad subotičkim Spartakom. Odbojka u Srbiji, kako u muškoj, tako i u ženskoj konkurenciji, beleži veliki uspon. Sportska asocijacija, koja je po broju registrovanih, što aktivnih, što rekreativnih odbojkaša i odbojkašica, treća po brojnosti u svetu i kod nas, po masovnosti prati naše najmasovnije sportove fudbal i košarku.

Odbojkaški bum u Srbiji je novijeg datuma, mada pravi procvat odbojka kod nas doživljava tek od 1995. godine kada je generacija braće Grbić, Tanaskovića, Brdjevića, Petrovića, Vujevića, Kovača, Meštera, uspela da posle mnogo godina osvoji bronzu na evropskom šampionatu, zatim i medalje na svetskim prvenstvima i Olimpijskim igrama, što je bio značajan podsticaj i za razvoj ženske odbojke, pa su počev od generacije Ivane Đerisilo, odbojkašice Srbije počele da ostvaruju odlične rezultate, a kulminaciju uspeha predstavlja bronzana medalja, osvojena pre dve godine na evropskom prvenstvu. Posebno je važno što na kvantitet odbojke u Srbiji pozitivno utiče i disperzija kvaliteta, koji nije koncentrisan u samo nekoliko sportskih centara. Godinama su glavnu reč u ženskoj odbojci vodile odbojkašice užičkog Jedinstva, kojima se, sad pruidružio i Spartak, dok su u poslednje dve sezone kod odbojkaša dominantni igrači kragujevačkog Radničkog. Predvođeni proslavljenim reprezentativcem Slobodanom Kovačem, koji je igrao za Vojvodinu i državnu reprezentaciju u vremenu kad su osvojene i zlatne medalje na OI u Sidneju i EP u Ostravi, on je uspeo da iz Novog Sada, za rekordno kratko vreme preseli odbojkaški pelcer i u Kragujevac, pa je sad odbojka postala pravi hit u tom gradu.

Odbojkaška organizacija postavljena je na zdravim temeljima, a njeni vodeći ljudi su se postarali za brojni pul sponzora odbojkaškog saveza, što, poređenja radi, godinama nedostaje rukometnom savezu, koji nema dovoljno finansijskih sredstava, zbog prave oseke vrhunskih rezultata. Na talasu medalja odbojkaša, poslednjih godina i odbojkašica i odbojkaški savez Srbije je stekao zavidnu reputaciju u svetu, a Srbija je dobila još jednu priliku da organizuje veliku sportsku manifestaciju, što je, sigruno i čast, ali i obaveza. Ovaj turnir biće prilika i za Zrenjanin, koji će biti u ulozi drugog grada – domaćina takmičenja 2011. godine da istakne svoje organizatorske sposobnosti i da učesnicima takmičenja pruži adekvatnu sportsko – turističku ponudu. Prošle godine zrenjaninski „Medison“ trebalo je da bude jedna od dvorana, poprišta nadmetanja na letnjoj Univerzijadi, čiji su glavni događaji bili priređeni u Beogradu. Ali, samo takmičenje je poslužilo za izgradnju infrastrukture i izgradnju novih dvorana u nekoliko gradova u Srbiji. Smederevo je tada dobilo novu, možda i najfunkcionalniju sportsku dvoranu posle beogradske „Arene“ na teritoriji Srbije.

Zrenjanin, Pančevo i još neki gradovi su u poslednjem trenutku odustali od kandidature sa organizaciju Univerzijade, jer su procenili da bi za njihove tadašnje budžete bilo preveliko investiranje u gradnju novih sportskih objekata. Ovo odbojkaško prvenstvo je, zato i jedinstvena šansa i za ljude u Zrenjaninu da se afirmisu na evropskoj sportskoj mapi, pošto taj grad, nekad kroz šampionski sastav GIK Banata iz daleke 1975. i vremena kad je briljirao pokojni Miloš Grbić, reprezentativac i otac braće Grbić, a danas uspesima odbojkašica zrenjaninskog Poštara, zaslužuje da se pročuje i na evropskim, odbojkaškim meridijanima.

‘ ‘

Prošlo je skoro osam godina otkako Kragujevac nema fudbalskog prvoligaša, pa posle brojnih trvenja, prepucavanja oko primata u srcu Šumadije, sada imaju jasnu viziju šta žele na fudbalskom planu. Radnički i Šumadija, dva stara i nepomirljiva gradska rivala su ujedinjeni u jedinstveni klub Radnički Šumadija 1923, koji se u konkurenciji klubova zapadne grupe srpske lige bori za plasman u Prvu ligu Srbije, ili lakše shvatljivo u nekadašnju drugoligašku konkurenciju.

Jesenas su igrali sa oscilacijama, što nije nagoveštavalo da bi mogli da se uključe u borbu za prvo mesto sa užičkom Slobodom i sve agilnijom šabačkom Mačvom, međutim, u prolećnoj sezoni, Kragujevčani su beležili veoma dobre rezultate i kod kuće i na strani, pa planovi o ekspresnom povratku u drugoligaški, potom i u prvoligaški rang takmičenja, imaju osnova. U Kragujevcu, za razliku od Niša, lokalna vlast, izgleda ima više sluha za fudbal, što ilustruje i brojnost pravog pula sponzora koji stoje uz kragujevački klub Radnički Šumadija 1923. Na čelu kluba je Dragoljub Lekić, čelni čovek predstavništva Sitroena, a jedan od glavnih sponzora je i Kruševljanin Žarko Pavlović, koji je devedesetih investirao u kruševački Napredak. Kragujevački Radnički ne može da se pohvali blistavim dostignućima iz davnih vremena kao njegov imenjak iz Niša, ali u ovom trenutku ima bolju perspektivu od kluba sa Čaira.

Istina, stariji ljubitelji fudbala, setiće se da je dalekih sedamdesetih u Kragujevcu gostovao u Peleov Santos, pred kojim se Radnički isprsio i odigrao neverovatnih 4:4 protiv favorita iz Brazila. U to vreme legendi kragujevačkog fudbala i njegovih vedeta Save Paunovića, Radivojevića, Ratkovića, Milije Ilića, Tatovića, umeli su „crveni“ da nadigraju i Partizan usred Beograda sa 4:1, ali da godinu dana posle tog podviga, ipak ispadnu iz prve lige, u koju su se vratli tek 1997. godine posle baraž mečeva sa Čukaričkim, onim istorijski golom Ognjena Koromana iz jedanaesterca u penal seriji protiv ekipe sa Banovog Brda. Radnički je zatim odigrao pet godina u prvoj ligi, gde je u Kragujevcu bio tvrd orah za sve, ponekad i za naše najveće klubove Zvezdu i Partizan.

Ali, večita nemaština pogađala je kragujevački klub, koji je stalno bio u raskoraku želja i skromnih finansijskih mogućnosti. sada takvih problema više nema, jer je prvi put grad stao iza ambicioznog projekta, pošto u Kragujevcu, imaju zaista smele planove. Predsednik kluba Dragoljub Lekić tvrdi da klub u roku od dve godine planira povratak u Jelen super ligu, a kroz pet godina i juriš na titulu prvaka Srbije u fudbalu! U ovom trenutku to zvuči kao mala naučna fantastika, ali ako znamo da su i odbojkaši Radničkog krenuli od nule i za kratko vreme uspeli da izgrade imidž pobednika u muškoj odbojci, predvođeni trenerom Slobodanom Kovačem, onda ništa nije nemoguće. Grad na Lepenici, očigledno želi da stekne reputaciju grada sporta, koju je tokom ranijih godina olako izgubio.  Kad su već uspeli u odbojci da se nametnu kao lideri trofejnog sporta u Srbiji, a i u košarci su, zahvaljujući dvojnoj registraciji zemunskog kluba trenera Miroslava Mute Nikolića, takođe, malo poremetili višegodišnju dominaciju klubova iz Beograda, donekle još i Vršca, zašto nešto slično ne bi priredili i u najpopularnijem sportu?

Sada gradski stadion u Šumaricama Kragujevčani iznajmljuju gornjemilanovačkom Metalcu, koji nema adekvatne uslove za organizaciju utakmica u Gornjem Milanovcu, pa je čitavu debitantsku sezonu igra na gradskom stadionu u Kragujevcu i beležio izvanredne rezultate. Čak su uspeli da okupe 10 000 gledalaca u prvenstvenoj utakmici protiv Crvene zvezde, koja je, praktično, odigrana na neutralnom terenu u Kragujevcu, na stadionu koji je jedan od retkih u Srbiji, koji uz neznatne korekcije, postavljanje reflektora i instaliranje semafora, ispunjava standarde UEFA i FIFA za odigravanje međunarodnih utakmica. Pored tog stadiona, samo još najmoderniji i najfunkcionalniji, smederevski stadion zadovoljava sve stroge norme UEFA, kao i stadioni Zvezde i Partizana i gradski stadion „Karađordje“ u Novom Sadu.

Zato je Kragujevčanima stadion „Čika Dača“, kapaciteta 22 000 mesta jedna od komparativnih prednosti u odnosu na druge regionalne centre u Srbiji koji imaju ambicije da u budućnosti postanu ozbiljni prvoligaši. Neće bar morati da investiraju u izgradnju potpuno novog fudbalskog objekta, što je i bogatijim veliki izdatak i ogroman izazov. U takvom ambijentu lakše je planirati fudbalsku budućnost, mada prošlost Radničkog i Šumadije, opterećena megalomanijom i inflacijom prevelikog broja registrovanih klubova na malom prostoru treba da bude opomena za racionalnije ponašanje i smanjenje kvantiteta u korist podsticanja kvaliteta sporta. Jer, pored svih objektivnih poteškoća, u Kragujevcu je kao i u Subotici i u Nišu godinama i decenijama postojao subjektivni problem, koji se ogledao u prevelikom broju registrovanih fudbalskih klubova. Nisu samo Radnički i najstariji gradski klub Šumadija bili aktuelni reprezenti fudbala u Kragujevcu, već i Arsenal, Zastava, Sušica  i jos nekoliko manjih klubova koji bi zajedno mogli da naprave gradsku mini ligu od 10 – 12 klubova, koji su kvalitetom ujednačeni, ali na skromnom nivou. Zato je fuzija Radničkog i Šumadije svrsishodna, kao što bi to bilo i u Nišu, gde pored Radničkog i OFK Niša, egzistiraju Železničar, Jastrebac, Palilulac, Sinđelić i još nekoliko gradskih klubova, koji sigurno nikad neće isplivati na površinu kao fudbalski lider.

I mnogo razvijenije zemlje od Srbije su, bez ikakve sujete dobrovoljno pristale na spajanje dva vodeća gradska kluba, zarad unapređenja fudbala u sredini. Dobar primer je ujedinjenje Sampdorije, nastale povezivanjem Andree i Dorije 1946. godine u jedinstveni klub koji bi mogao da parira gradskom rivalu Đenovi. Zato su takve varijante dobar putokaz i manjim fudbalskim centrima u Srbiji, jer, objektivno, teško je pronaći u kontinuitetu toliko mnogo talenata u gradovima koji su veličine opštine Novi Beograd. Ali, najveća beogradska opština broji 300 000 ljudi, a ima samo tri registrovana kluba na svojoj teritoriji. Niš i Kragujevac, koji su brojem glava manji od opštine Novi Beograd, imaju tri ili četiri puta više registrovanih klubova na svom gradskom području! To su ukapirali u Kragujevcu, Zrenjaninu i u Subotici, a na dobrom putu su i Nišlije. Verovatno je to prvi dobar korak za početak uzlazne putanje klupskog fudbala izvan Beograda. Lepo je starijim generacijama da „meditiraju“ pričama o Mačvi kao šabačkom „provincijskom Urugvaju“ iz 1951. koja je u prvoj ligi tada savladala Partizan na stadionu JNA sa 3:0, ali od prošlosti se ne živi. U sadašnjim uslovima klubovi izvan Beograda treba da pronađu novi model funkcionisanja, kako ne bi beskonačno živeli od uspomena.

‘ ‘