Ni zub vremena nije nagrizao mit o najvećem klupskom fudbaleru Italije, a možda i Evrope, svih vremena. Evaristo Bekalosi, nekrunisani fudbalski imperator, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, proneo je slavu milanskog Intera skojim je 1980. godine osvojio skudeto, a dve godine kasnije i kup Italije.

Virtuoz na terenu, levak nepredvidivih, maestralnih poteza, stigao je u tabor slavne skvadre milanskih „crno – plavih“ u leto 1978. godine. Poziv trenerskog fudbalskog maga Euđenija Berselinija, koji je nešto kasnije, posle dvojice vunderkinda pristiglih iz Breše u Inter (Bekalosija i Altobelija), u Sampdoriji lansirao Manćinija i Vijalija, čiji je talenat iskoristio i posle čak i prisvojio u našoj javnosti kao „sopstveno otkriće“ Vujadin Boškov, nije mogao da se odbije.

„Beka’, kako su tifozi neroazura od milja zvali legitimnog naslednika čuvenog Sandra Macole i Marija Korsa, briljantna dostignuća ostvario je u najvažnijim Interovim utakmicama. Zajedno sa Alesandrom „Spilom“ Altobelijem, bio je noćna mora odbrana večitih rivala Juventusa i Milana. Kada je u sezoni 1979/ 80. Inter rutinski osvojio 12. titulu posle devet sušnih leta, najveće zasluge pripale su, kome drugom nego Bekalosiju. Prelomni meč prvenstva, uz prisustvo 70 000 gledalaca na San Siru (dve godine kasnije stadion je dobio danas zvanično ime „Đuzepe Meaca“), Inter je dobio protiv Juventusa sa 4:0 u režiji dvojice pridošlih talenata iz Breše. Beka je „pakovao“, a Spilo pakleno „raspakivao“ Juventusovu odbranu.

Ali, tadašnji selektor „azura“ Enco Bearcot ga nije voleo! Bekalosi je imao samo jednu, ali fatalnu manu. Treninge nije shvatao kao redovnu obavezu. Umetnik na terenu, bio je ljubitelj artizma i van magičnog, zelenog pravougaonika. U slobodno vreme svirao je violinu i često je bio viđeniji na koncertima u milanskoj Skali, nego u Interovom kampu Apiano Đentile. Zato je bila groteskna scena iz meča Inter – Juventus, odigranog u proleće 1982. godine. Dok Beka „lomi kičmu“ izbezumljenom Klaudiju Đentileu, po stilu igre, preteči savremenog fajtera na terenu Đenara Gatuza, kratko dobacuje iznemoglom Italijanu iz Tripolija, koji će dva meseca kasnije na SP u Španiji, u džep staviti Zika, Maradonu i Rumenigea, normalno na svoj „kasapinski“ način. To, međutim, i pored dobre volje, nije uspeo ili bolje reći, nije stigao da učini neuhvatljivom, hitronogom Bekalosiju, koji ga uzgred pita na putu ka svlačionici: „Klaudio, reci mi da li će me tvoj selektor Enco pozvati na Mundijal, ili je rešio da Brazilu i Argentini popust na Svetskom prvenstvu!?“ Sadašnji trener mlađih kategorija italijanske reprezentacije je odgovorio ćutanjem, kao i pre nekoliko dana aktuelni selektor „azura“ Marčelo Lipi na slične prozivke i peckanja od strane Antonija Kasana, koji mu se sličnim, „komentarima“ o sastavu „azura“ za SP u Južnoj Africi, javio iz San Rema, gde je pevao kancone na festivalu i uveseljavao publiku, kao nekad Bekalosi u milanskoj Skali. Italijanski selektori ne vole boeme van terena.

Đentile je onda ostao bez odgovora, kao što bi i uporni Bearcot bio na tapetu javnosti u Italiji da Italijani ne osvojiše titulu u Španiji, i to bez fudbalera koga su zapamtile odbrane Real Madrida, Borusije Menhegladbah, a i igrači i navijači Crvene zvezde u onom četvrtfinalnom duelu Zvezda – Inter 1980/ 81. u Kupu šampiona. Antonjoni i Tardeli imali su rezervisano mesto u reprezentaciji Italije, a Bekalosi koji je svega 10 puta oblačio dres najbolje reprezentacije „azura“, ostao je samo klupska legenda Intera i italijsnkog fudbala. Njegov klub nije umeo da mu se oduži na pravi način. Čim je 1984. godine zaradio neugodnu povredu meniskusa, tokom letnjeg prelaznog roka, prodali su ga matičnoj Breši, u paketu sa još trojicom potencijalnih reprezentativaca Banjijem (poresao u Napoli), Sabatom i Serenom (otišli u Torino), da bi kompenzovao troškove dovođenja Karl Hajnca Rumenigea! Kad se „Kale“ povredio, nije imao ko da ga zameni i pomogne Altobeliju u špicu napada. Tada su i počele Interove „Orvelove“ godine u Seriji A, a indikativno je da ih je, osim večitog i nepomirljivog rivala Juventusa, pratila i spostvena zla kob odricanja od usluga najboljih igrača. Genije u kopačkama nije zaslužio da završi karijeru 1987. na „groblju slonova“ u i onda, a i danas skromnoj Breši, već pomalo zapostavljen i zaboravljen i od strane onih koji su ga kovali u zvezde. Interova klupska legenda danas radi na lokalnoj TV stanici Tele Lombardia u Milanu.

‘ ‘

Kroz istoriju fudbala, nekrunisanog kralja sportskih igara, prodefilovalo je pregršt prvoklasnih asova, kandidata za laskavi naziv najboljeg igrača svih vremena. Koliko je različitih ukusa, toliko je najboljih u raznim anketama, analogno šarolikim parametrima. O ukusima ne vredi raspravljati, ali egzaktno merilo uspešnosti su trofeji.

Ako je to opšti kriterijum, onda je Johanes Hajndrik Krojf, poznatiji kao Johan Krojf, as bez premca. Njegova riznica trofeja je kao Ali-babina pećina. Iza tog fudbalskog fajtera ih je toliko, da bi mogao da otvori juvelirsku radnju. Već u 17. godini debitovao je za Ajaks, a od tada započinje meteorski uspon Krojfa ka sazvezđu fudbalskih zvezda. Sa Ajaksom je osvojio holandske šampionate 1966, 1967, 1968, 1970, 1972. i 1973, a sa „kopljanicima“ se od 1971 – 1973. tri puta peo na krov Evrope, da bi 1972. dosegnuo i vrh Himalaja, kada je osvojen Interkontinentalni kup.

Pošto je Ajaks Krojfa, Neskensa, Repa, Krola, Hana…već na vrhuncu svoje svemoći, Krojf 1973. prelazi u Barselonu, gde ga čekaju kao ožedneli fatamorganu izvora u Gobiju. Još samo amsterdamski Mandrak u kopačkama može da potamni slavu kraljevskog  Reala i vrati primat Barsi. A, vapaj za titulom u Kataloniji trajao je rekordnih 14 godina. U poslednjem kolu prvenstva 1973/ 74. scena za sva vremena. Barselona je na Santjago Bernabeu u Madridu ražalovala „kralja“ sa 5:0. Real je bio i petardiran i igrački totalno degradiran. Na tribinama „Samartena“ heneralisimus Franko doživljava stres, a u Kataloniji je neviđeni urnebes.

Sivoj eminenciji Reala  toliko se smračilo pred očima, da se nikad nije oporavio od Barsinog elektrošoka, normalno u režiji Krojfa. Zli jezici kažu da se toliko potresao, da kroz godinu dana više nije mogao ni da se raduje, ni da tuguje. Sve je mogao Barseloni da oprosti, samo ne prvo mesto! Zakleo se Franko da Barsa ne sme biti prva dok je on živ! Ali, njegovu zakletvu pogazio je Krojf, pa je za heneralisimusa hunta Katalana ostala večni šampion. Franko nije dočekao 1975. primopredaju titule njegovom štićeniku Realu. tako je Krojfa te 1975. slavio i Madrid, jer je fudbal, posredno usmrtio jednu diktaturu, jer je Krojf, bar na tren, pomirio nepomirljivost bermudskog trougla Kastilja – Viskaja – katalunja. Pao je kralj, živeo car! Skandirali su temperamentni katalonci.

Ali, niko nije besmrtni vladar, još manje doživotni. U junu 1974. holandske „lale“ uvenule su u finalu SP u Minhenu protiv selekcije Nemačke. Da se po jutru dan uvek ne poznaje, pokazao je taj meč. Holandija je povela iz jedanaesterca u 1. minutu, ali bič puca n na kraju. A, posle 90 minuta na semaforu olimpijskog stadiona blještalo je Nemačka – Holandija 2:1. Dan velike sete Krojfa, tog nekrunisanog kralja fudbalske igre, koga je u Minhenu samo tanka crvena nit razdvajala od ulaska u galeriju nezaboravnih. Jer, za holandskog virtuoza, nemački Mondijal bila je neponovljiva šansa za osvajanje svetskog trona. Priliku za popravni nije dočekao četiri godine kasnije. Holandiju, već večito ljubomornu drugu, pretekli su opet domaćini, argentinski „gaučosi.“ Holandski maestro trofejnu igračku karijeru okončao je 1984. u Fejnordu. Kao predodređeni Mesija i Roterdamu je podario, isto što i Barseloni, deset godina pre toga.

U svojoj 37. godini, vraća šampionski oreol u vitrine Ajaksovog večitog rivala, nakon ravno 10 godina mega posta! tada je u orbitu lansirana i zvezda Ruda Gulita. Godinu dana docnije krojf, odigravši u Ajaksu sezonu za svoju dušu, na igračkom oproštaju, predaje u trajno vlasništvo, dres novoj vedeti Ajaksa i svetskog fudbala Marku Van Bastenu.

Tamo gde je počeo igračku, Krojf nastavlja i sa trenerskom karijerom. Već 1987. sa Ajaksom osvaja KPK, pobedom nad Lokomotivom Lajpcig 2:0. Potom ga put vraća na špansku stazu uspeha. Od 1988 – 1996. kormilari Barselonom. Kad je te daleke 1988. stigao u Katalunju, dočekan je rečima:“Senjor Krojf, ovo je klub sa najviše sociosa u Španiji, najkomfornijim stadionom, najodanijom publikom, sa mnogo titula, ali uglavnom starijeg datuma.“ Krojf je lakonski uzvratio, kako će ubrzo upotpuniti trofejni salon i novijim trofejima. I zaista 1989. Barsa osvaja KPK, 1990. pripao joj je i španski kup, a od 1991 – 1994. napravila je klupski rekord sa „pokerom“ titula u prvenstvu Španije. Od 1992 – 1994. pobeđivala je doslovno u foto – finišima, prolazeći kroz čari dramatičnog raspleta poslednjeg kola, a 1994. čak i skoro košarkašku završnicu fudbalske sezone, jer je titula stigla u poslednjim sekundima poslednje prvenstvene runde.

Ne treba podsećati da je Miroslav Đukić bio zaštitni znak 14. titule Barselone. Sve što je Barsa izgubila  u volšebnim završnicama šampionata 1979, 1982. i 1987, vratilo joj se  na spektakularan način u tri prvenstva zaredom, od 1992 – 1994, a pored Đukića, velike zasluge za triling čudesnih titula imaju i Tenerife i neizbežni golgeter i Barsin mangup u redovima Tenerifa Huan Antonio Pici, kao i golman Valensije Pako Lianjo, sigurno najnepoželjniji čovek na stadionu Riazor u la Korunji. Vrhunac trenerskog opusa Holanđanin je dostigao 1992, kada je Barselona osvojila prvu titulu evropskog prvaka, i kada je ujedinila evropsku i špansku titulu. Bila je to svetska godina Katalonije, leto Olimpijskih Igara u srcu grada koji je otkrio moreplovac Arcibald Barki, i po kome Barselona i danas kočoperno nosi naziv, već više od dve hiljade godina.

‘ ‘

Milan Jeremić, staro-novo lice na „Marakani“, svakako nije stranac u Ljutice Bogdana. Ovaj talentovani igrač je pre par godina uspešno branio boje crveno-belih, a potom se otisnuo u inostranstvo, gde ga je put odveo u Benfiku, a potom u još par klubova… Najavljen kao novo  pojačanje u zimskom prelaznom roku, igrač koji može podjednako dobro odigrati na skoro svim pozicijama u ofanzivi i može predstavljati ono što je falilo Zvezdi da iskoristi svoje ofanzivne potencijale u potpunosti.

Milan je odvojio par trenutaka da ekskluzivno za sajt Savremeni sport.com odgovori na par pitanja.

Kako se osećaš po povratku u svoj matični klub Crvenu Zvezdu?

- Osećam se odlično, moj san se ostvario… jedva čekam da zaigram pred punom marakanom i naravno doprinesem što boljoj igri zvezde i osvajanju trofeja…

Kako protiču pripreme u Antaliji, da li se polako uigravate?

- U Antaliji je odlično, pored dobrog vremena tu su i odlični uslovi hotela i terena… Uigravamo se polako ali sigurno, igra dobija na formi i ritmu… Bez obzira kakva god bude bila šefova vizija, mi ćemo biti u stanju da je ispunimo jer je Zvezda veliki klub , a svi igrači su odličnog kvaliteta.

Igraš na više pozicija, od krila, polušpica pa do po potrebi i napadača da li to smatraš prednošću za mesto u timu?

-Da, pa mogu da igram na više mesta u timu, to je naravno  prednost u bilo kom smislu, ali i Zvezda ne bi bila Zvezda kad ne bi imala toliko igrača koji mogu da odgovore na sve zadatke.

Kao što je svima poznato trener Crvene Zvezde Vladimir Petrović Pižon je forsirao defanzivnu igru tako da se dosta štedilo na lepoti igre i brzini, da li misliš da će na proleće biti drugačije zbog pojačanja među kojima si i ti?

- Na kraju jesenjeg dela prvenstva Zvezda je prva, samim tim ne vidim lošu igru Zvezde na bilo kojoj utakmici… Momci su odlično odradili prvi deo sezone, a mi smo tu da pomognemo da bude još bolje u nastavku sezone..

Poznata je činjenica da u prvom boravku na Marakani nisi stigao da ostaviš dubok trag kao što su svi očekivali, već si otišao put Portugala u Benfiku? Kako misliš da je to uticalo na tvoju karijeru?

- Nije mnogo uticalo, bilo je više prepreka koje sam preskočio i došao opet tamo gde mislim da mi je mesto… Daću sve od sebe da dokažem da je to stvarno tako!!!

Šta je bilo presudno da počneš da se baviš fudbalom a ne nekim drugim sportom?

- Presudni momenat je bio moj brat koji je tada bio trener u FK Obiliću Bojan Milosavljević,  koji je u meni video talenat i isistirao da dođem. Od tog prvog treninga nisam prestajao da budem sa mislima orjentisanim  ka terenu..

Reci nam šta voliš da radiš u slobodno vreme, koje su ti omiljeni filmovi, muzika knjige…

- Volim da u slobodno vreme budem sa porodicom, devojkom i prijateljima koje najviše volim i koji mi mnogo znače i koji su verovali u mene… tako da u opuštenoj nekoj varijanti sam sa najbližima… inače volim da gledam filmove jer sam tada opušten i odmaram… pošto mi je odmor najbitniji… uz balade volim isto da legnem i zaspim… podređen sam skroz onome što najviše volim da radim u životu, a to je fudbal!

I na kraju šta bi poručio našim mlađim posetiocima i čitaocima koji žele da jednog dana dođu do tvog nivoa?

- Preporučio bih klincima koji se bave sportom uopšte da samo veruju u sebe i nikad ne gube nadu,da vredno rade i da će se sve to ispaltiti jednog dana!!!

Milane hvala ti, na izdvojenom vremenu i želimo ti sve najbolje u karijeri.

‘ ‘

Sve svetske agencije na spektakularan način su objavile vest o dolasku Gabrijela Omara Batistute u milanski Inter. Legendarni gaučos u jesen svoje glamurozne karijere predstavlja medijsku atrakciju. U Interu gaje varljivu nadu da bi čuveni Batigol mogao da ublaži navijački bol interista, prouzrokovan nesrećnom povredom Hernana Krespa i podari neroazurima 14 godina čekani skudeto.

Tradicija Interovih promašenih investicija ovim je dostigla kulminaciju. I Moratijev prethodnik na kormilu kluba iz Strade Luja Bonaparte Ernesto Pelegrini vukao je slične iracionalne poteze. Još daleke 1984. godine afirmisao se na originalan način. Prodao je tokom letnjeg kalco merkata Serenu, Bekalosija, Sabata i Banjija, da bi pokrio troškove dovođenja Rumenigea. Kad se „Kale“, kako su u Interu zvali Nemca, povredio, nije bilo adekvatne zamene koja bi igrala u špicu u tandemu sa Altobelijem. Epilog je bio tragikomičan po Inter. Aldo Serena se proslavio u Torinu Điđija Radičea i svojim golovima u dresu vicešampiona Tora preporučio se Juventusu. Sledeće 1985| 86. „stara dama“ je zahvaljujući golgeteru prvenstva Sereni došla do skudeta. U Interu su ga se setili u poslednjem trenutku 1987. godine i naredne 1988. trampili ga sa Juventusom za Altobelija.

Taj retko promišljeni potez doneo im je 1988|89. i rekordni skudeto. Nažalost, bio je to izuzetak od Interovog običaja da pojačava najveće konkurente svojim najboljim igračima. I već pomenuti Salvatore Banji je uz Dijega Maradonu bio najzaslužniji za prvu titulu Napolija 1987. godine. O Interovom najboljem „ređisti“ (kreatoru igre) Evaristu Bekalosiju ne treba trošiti reči. Zbog povrede meniskusa u klubu su ga se one famozne 1984, kada se među interiste ušunjao Orvel, poslali kao škart u Brešu. Brzo su zaboravili da je taj najbolji violinista među fudbalerima (u slobodno vreme svirao je violinu u milanskoj Skali), još 1980. proturao loptu kroz noge Đentileu, Sirei, Kabriniju, da je „lomio kičmu“ bravuroznim driblinzima Marku Tardeliju, igračima koji su 1982. godine pokorili fudbalsku planetu! Kraće od najkraćeg: Inter – Juventus 4:0 u režiji neprevaziđenog fantaziste još od vremena Sandra Macole! Da li je potrebno reći da je upravo taj najbolji igrački izum Euđenija Berselinija, tadašnjeg trenera Intera i tvorca generacije, kasnije Boškovljeve šampionske Sampdorije iz 1991. godine, doneo te 1980. titulu Interu?

…Iste 1984| 85. Juventus je Interu prodao  „staru kost“ Franka Kauzija, pa je on sa svojim ispisnikom, 34 – godišnjim veteranom Đanpjerom Marinijem, stvarno bio perspektiva. Već tada su u Interu počele da kruže anegdote kako im nedostaju iz Juventusa samo još Kukuredu i Beneti, pa da budu šampioni gerijatrijske lige! Ipak, iz tog vremena, Interov najjači „biser“ vezan je za ime Franka Barezija. Kad je davne 1977. sa starijim bratom Đuzepeom iz omalenog Koma došao u Inter da ponudi svoje igračke usluge, starijeg Bepea, kasnijeg povremenog reprezentativca „azura“ i kapitena olimpijske skvadre „azura“ koja je 1979. izgubila od tadašnje Jugoslavije 5:2 pod Bijelim Brijegom u Mostaru (za Italijane je branio kasnije slavni golman Milana i Fiorentine Đovani Gali), su primili u klub, a Franku su hladno odbrusili da potraži neki manji klub od Intera. Od dva rođena brata, koji su bili vatreni interisti, samo se stariji skrasio u klubu. Franko je sa suzama u očima otišao u konkurentski Milan.

I finiš Pelegrinijeve ere u Interu obeležili su ovakvi skandalozni transferi. Odlaskom Trapatonija posle sezone 1990| 91. za trenera je postavljen anonimni Korado Oriko, koji se pročuo premeštanjem Lotara Mateusa na poziciju poslednjeg čoveka odbrane. Inter tu sezonu umalo nije završio u stilu „Odbrana i poslednji dani u seriji A“. Bio je 13. na tabeli, a opstanak je izborio u pretposlednjem kolu trijumfom nad Lećeom 4:1, mada su Puljezi po dva puta uzdrmali prečku i stativu gola Zenge, pa rezultat jeste optička varka. Uoči tog prvenstva u klubu su procenili da je Đuzepe Sinjori netalentovan igrač, krhke građe, pa se pulen „tetrapak dugog trajanja“ Crvene zvezde Zdenek Zeman obradovao njegovom prelasku u Lacio, gde ga je sa Rambaudijem i Bajanom lansirao u sazvežđe zvezda. I Kristijan Panući im nije bio po volji. Nedovoljno robustan za odbrambenog igrača, Interov junior poslat je na kaljenje u Đenovu, a iz tima Osvalda Banjolija prešao je u šampiosnki Milan, zatim u Real, da bi 1999| 2000. proveo sezonu u klubu svoje jedine fudbalske strasti Interu.

Izuzetno tužno poglavlje je i storija o Orlandiniju i Delvekiju. Još od tandema Altobeli – Bekalosi, Interova sjajna omladinska škola nije izbacila na površinu dva tako klasna igrača. Otkrio ih je Otavio Bjanki, trener šampionskog Napolija iz 1987, kasnije ne toliko uspšsni strateg Rome, a oni su 1994| 95. za samo tri fudbalske nedelje uspeli ono što četiri godine nijednom nije uspelo prethodnicima. Tri puta zaredom, od cega dva puta u kupu, savladan je Milan, baš zaslugom dvojice poletaraca. U znak zahvalnosti, Inter ih nagrađuje otpustanjem u druge klubove!? Orlandini je oteran u Fiorentinu, da bi se stvorio veći prostor i minutaža Holanđaninu Vimu Jonku, a Delvekija su prodali Romi u zamenu za isluženog 32 – godišnjeg Marka Branku, sadašnjeg tehničkog direktora kluba skvadre „Lombarda“.

Najnoviji hit Interove beskonačne hit produkcije i autodestrukcije zove se Masimo Maracina. Momak koji se proslavio u Kjevu je Interovo fudbalsko dete, koga je u vatru prvenstvenih borbi ubacio Luiđi Simoni u prvenstvu 1997/ 98. Sada je pominjan kao potencijalno pojačanje „crno – plavih“, ali još je daleko od poodmaklih 30 – tih da bi bio perspektiva za Inter.

Zato su svi poznavaoci prilika u kalču i znali da Batistuta nema dostojnog konkurenta za prelazak u Moratijevu „ludu družinu“. Samo se svojevremeno 1996| 97. Roberto Manćini iskreno zahvalio na takvom pozivu, iako od svih igrača koji su prešli zenit, a bili Interove zvučne akvizicije, jedino on nikad nije u duši bio Interov fanatični tifoz. Samo je trener nebesko – plavih iz Rima imao na umu sentencu: Samo nebo zna koliko Inter ume da čašćava… ali za badava! I to u „najboljim“ igračkim godinama!

‘ ‘

Često se u fudbalu upoređujemo sa Italijanima, a naši igrači, treneri, novinari i šira sportska javnost, iz ko zna kojih razloga, veruju da su, recimo Englezi, kao kolevka fudbala, zatim Rusi kao naš tradicionalno nezgodan rival u fudbalu ili Nemci i Holandjani, iz iracionalnih razloga „velesila“ u odnosu na „azure“, jedinu svetsku reprezentaciju koja sa svima, osim sa Brazilom, ima pozitivan skor u međusobnim utakmicama. Žreb kvalifikacija za EP u Poljskoj i Ukrajini, sem već opisane Slovenije, „Orlovima“ je dodelio i aktuelnog svetskog prvaka Italiju. Već se čuju kroz sportsku javnost glasine kako je to znatno lakši protivnik od, recimo, Francuske u prošlim kvalifikacijama, a Slovenija autsajder u odnosu na Rumuniju ili Austriju koje smo s lakoćom eliminisali u prethodnom kvalifikacionom ciklusu. Ovaj žreb je prilika da se podsetimo kroz vremeplov čuvenog Sp u Španiji, kako su baš Italijani na samo jednom Svetskom prvenstvu, uzeli „skalp“ najjačim timovima sveta tog vremena, pa može se reći i današnjice: Argentini, Brazilu i u finalu SR Nemačkoj. Mnogi i danas s pravom tvrde da su tad otpisani „Azuri“ trijumfovali na najjačem ikad održanom SP u fudbalu. Zoran Avramović, Gorčin Stojanović i mngi drugi i trijumf Italije na SP u Nemačkoj opisuju kao sedmo svetsko čudo. Evo prilike da se podsetimo kako to Italijani priređuju „čuda,“ i kako im na ruku uvek idu prognoze „upućenih“ u svetski fudbal! Oni su bili i ostali najteži protivnik nama i svima u Evropi i u svetu, izuzev nedostižnom Brazilu.

Italija je 1982. godine na SP u Španiji posle 44 godine postala šampion sveta. Ono što nije uspelo ostalim ekipama „azura“ sa mnogo zvučnijim imenima iz vremena Macole, Rivere, Rive, Boninsenje, Faketija… predvođenih trenerskim vukom Valkaređijem, uspelo je timu i selektoru u koji niko ni u Italiji nije verovao! Zato je svetski „skudeto“ Italijana 1982. godine istinski podvig stoleća, koji će ući u antologiju najpopularnije igre današnjice.

Dospeli su u najtežu grupu, pošto su u drugu rundu prošli kroz „iglene uši“, ali su u dva meča fantastičnog izazova Argentincima i Brazilcima dokazali da Južnoamerikanci nisu bili tada taktički sazreli za osvajanje trona. Argentina je pobeđena sa 2:1 golovima Kabrinija i Antonjonija, rovitog zbog nezalečene povrede. Ali, Đankralo Antonjoni je, po pisanju tadašnje italijanske stampe, i skakućući na jednoj nozi bio miljenik selektora Enca Bearcota i uvršćen u spisak kandidata za Mundijal u Španiji, umesto najboljeg igrača mundijalske sezone 1981/82. Evarista Bekalosija, Interovog veziste, koji je bio najbolje ocenjeni igrač italijanskog prvenstva, ali Bearcot ga nije “voleo”, pa je i rekovalescent Antonjoni imao prednost u odnosu na fudbalera koji je igrama obeležio čitavu sezonu u Seriji „A“, doneo Kup Italije Interu i briljirao protiv Juventusa u rekordnom trijumfu njegovog Intera od 4:0. Stampi i tifozima u Italiji, Rosi je bio isto što i Antonjoni i Tardeli, koji su bili među selektoranim igračima za SP i nezamenljivim reprezentativcima na istoj poziciji na kojoj je igrao Bekalosi. S druge strane, osporavani centarfor Paolo Rosi je dve godine bio iza rešetaka zbog učešća u nameštanju utakmica u kalču još iz vremena dok je igrao za Peruđu 1980. godine, a dojučerašnji, rekli bi Rimljani „fugitivus“(begunac od pravde), u mundijalskoj ekspediciji zauzeo je mesto najboljeg golgetera prvenstva 1981/82, Rominog centarfora Roberta Pruca. Tvrdoglavog Bearcota, samo je čudo moglo da spasi linča ogorčene italijanske javnosti.

Da čuda ponekad priređuju baš oni koje svi razapinju na krst, dokazala je i utakmica Italija – Brazil. kako su prethodno „karioke“ savladale Argentinu sa 3:1 i automatski im izvadili povratne karte za Buenos Aires, Italijani su morali da pobede, činilo se najjači Brazil svih vremena! Mesto obračuna je bio legendarni stadion „Sarija“ u Barseloni, na kome je godinama igrao Espanjol, pre selidbe na olimpjski stadion „Monžuik“. Već u 5. minutu Paolo Rosi dovodi desetine hiljada italijanskih navijača u pravi trans, koristeći statičnost odbrane Brazila – 1:0. Ali, samo sedam minuta kasnije Sokrates je dušmanski raspalio po nedužnoj lopti koja je rasparala mrežu Dina Zofa i zaledila srca Italijana – 1:1. Ipak, „Pablito“ Rosi je i u 25. minutu bio protagonista novog oduševljenja italijanskih tifoza – 2:1 za Italiju, posle krupne greške odbrane Brazila i golmana Valdira Pereza.

U nastavku utakmice Brazil je zaigrao „sambu“ pred golom 42 – godišnjeg Dina Zofa, a inicijativu je krunisao fenomenalnim golom Falkaa, koji je sa ivice šesanesterca poslao razorni, neodbranjiv projektil u dalji ugao italijanskog golmana. Odmah posle primljenog gola, svesni da im je remi 2:2 ravan porazu i eliminaciji, Italijani su zaigrali tutto per tutto (na sve ili nista). Četvrt časa pre kraja, lucidni Paolo Rosi, posle malog „bilijara“ u kaznenom prostoru „karioka“, uz izvanredan osećaj za loptu i prostor, prihvata jednu „ničiju“ loptu u petercu Brazilaca i šalje je, uz tajac protivnika, u mrežu iznenađenog Valdira Pereza. Kopakabana je rasplakana. Italija je na krilima neočekivanog trijumfa nad Brazilom u polufinalu utišala i poljsku „mazurku“, a u finalu probušila i oklo nemačkih „pancera.“

„Azuri“ su trijumfovali na, verovatno najkvalitetnijem SP 20. veka, a njihovi otpisani i potcenjeni asovi zasenili su Zika, Sokratesa, Rumenigea… Ni stranci italijanskog porekla koji su bili okosnice velikih reprezentacija, kandidata za titulu poput Falkaa, Platinija i Maradone, nisu bili dovoljni aduti svojim timovima. Nisu mogli da zaustave pakleni italijanski sastav, koji je, slično kao i na minulom SP u Nemačkoj 2006. pokazao da je najopasniji kad skoro niko na njega ne računa ozbiljno, čak ni u Italiji. Amerikanci kažu da ništa ne uspeva kao uspeh. Srpska reprezentacija treba da se pričuva Italije, baš ukoliko ona eventualno podbaci na SP u Južnoj Africi. Onda će biti motivisani da se rehabilituju. Uspesi znaju da ih uspavaju, pa već na prvom sledećem turniru ne igraju ni izbliza dobro kao na onom gde su se proslavili. To se nije dogodilo samo davne 1984, kada ekipa svetskog prvaka iz 1982. nije uspela da se kvalifikuje za EP u Francuskoj (pretekle su ih i Rumunija i Češka!), već i 2008. kada su se izblamirali na EP u Austriji i Švajacarskoj lošim igrama i prosečnim rezultatima, a posebno debaklom protiv Holandije 0:3. Za „orlove“ je od presudnog značaja u kvalifikacijama za EP u Poljskoj i Ukrajini, da Italija ostvari što bolji rezultat na SP u Južnoj Africi. Daleko su oni sad od odbrane prvog mesta, ali što bolji rezultat postignu u Africi, lakše ćemo sa njima izaći na kraj u kvalifikacijama za EP 2012. godine. Istorija upućuje na takav zaključak.

‘ ‘