Nažalost temu za ovaj tekst, je pokrenula vest o nesrećnoj smrti golmana Hanovera Roberta Enke-a. Ovaj talentovani sportista je prema policijskim izveštajima, izvršio samoubistvo, posle lečenja od depresije, zbog smrti njihove dvogodišnje ćerke Lare 2003. godine... Naime ovim tekstom bi trebali da se osvrnemo na činjenicu da su fudbaleri kao i svi ostali sportisti pod velikim pritiskom-stresom (naročito vrhunski sportisti), a opet od njih se očekuje da u svakom trenutku odigraju na vrhunskom nivou.
Treba napomenuti da pritisak postoji i u mlađim kateogrijama... Želja roditelja da dete pošto - poto uspe i ostvari njihov neostavreni san može imati snažne negativne posledice u kasnijem periodu.
Kada posmatramo neku utakmicu, kada kapiten promaši penal, kada odličan šuter promaši slobodno bacanje... da li se ikada zapitamo šta se u tom trenutku dešava u glavama sportista? Da li je reč samo o trenutnoj slabosti koja je prouzrokovana umorom ili padom koncentracije? Da li se možda radi o pritisku ličnog života, pritisku koji na njih vrši trener, uprava, navijači...???
Većina ljudi će se složiti sa tim "da je uloga sportista samo epizodna, da posle jednog određenog doba ona prestaje, bledi i nestaje kao da nije ni postojala"...što je donekle i tačno (čast izuzetcima koji će ostati zabeleženi u sportskoj istoriji). Sa ovakvim pogledom, sportistima se nameće da moraju biti najbolji, iznad svih... ukoliko žele da uspeju u svom "životu", ostvare značajniju karijeru, postanu bogati i slavni...
Vrlo važna činjenica koja nam promiče dok nemo posmatramo neki sportski spektakl
"Sportisti su ljudi kao i mi, a sport je njihov posao!"
Sportska karijera (posao) osim novca, uspeha i slave sa sobom donosi i ogroman pritisak!!!
Imali smo prilike da čujemo-vidimo, da su neki od najvećih sportista ikada, koristili različita doping sredstva kako bi lakše postigli rezultate koji se od njih očekuju i kako bi koliko toliko smanjili pritisak javnost. Sportisti poputa Andrea Agasija, Maradone, ... Lensa Armstronga, višestrukog osvajača Tur de Fransa, koji je po sopstvenom prizanju bio prmoran da koristi doping da bi postigao ponovni uspeh, jer bi u suprotnom izgubio ogroman novac od sponzorskih ugovora. Ima još hiljadu primera koji bi mogli da potkrepe moje pisanje, ali ovim tekstom želim da pobudim vaše saosećanje i zdravo razmišljanje a ne osudu.
Sada je najveće pitanje kako se njima može pomoći?
Naime zbog ovakvih "slučajeva", ali i mnogih drugih u sportu su se pojavili sportski psiholozi i psihijatri, koji za razliku od trenera koji se usresređuju na taktiku ili kondicionih trenera koji brinu o kondiciji sportista imaju zadatak da pomognu sportistima da lakše prebrode lične-sportske probleme i strahove.
Kako se na sve ovo gleda u našem sportu svakako se može izdvojiti (negativan) primer FK Partizan-a koji je 2005. godine zaposlio sportskog psihologa kako bi pomogao igračima da prebrode krizu u igri, ali se on nije duže zadržao u klubu, jer se prema mišljenju uprave ovakav sistem pokazao kao ne-efikasan.
Važno je napomenuti da razvijenije zemlje posvećuju više pažnje ovom i sličnim pitanjima. Zato se u pojedinim zemljama, talenti odvode u internate gde su usresređeni samo na sport kojim se bave, i gde bez ijedne doze pritiska mogu da napreduju do svog maksimuma.
Narvno ni povećana pažnja i maksimalna posvećenost ovom problemu ne može sprečiti baš sve nemile događaje poput ovog slučaja Roberta Enke-a, ali svakako može pozitivno uticati na psihičko stanje sportista, može ih naučiti kako da pravilno kanališu pritisak i kako da se sa njim nose kroz svoj život i karijeru.
Vremena se menjaju... pa se iskreno nadamo da ćemo ozbiljno shvatiti ovaj problem kako bi smo sprečili slične nemile situacije i u našem sportu.
