| |
Kada govorimo o treningu kao o specifičnom vidu vaspitne situacije koju kreira sam trener, neophodno ga je najpre definisati ili odrediti. Trening je prema Mejovšeku (Mejovšek, M.;1977) "složeni kibernetski proces, pomoću koga se menjaju psihosomatske dimenzije i relacije među njima".
Već na osnovu istaknute definicije jasno je da autor naglašava, pre svega, da je to kibernetski proces: što znači da je to proces koji možemo planirati, koji možemo upravljati ka željenim rezultatima i da je to proces u kome možemo meriti ostvarene rezultate. Samo ukoliko ima ove elemente trening može na osnovu programiranih intenzivnih i razlieitih aktivnosti stvarno voditi transformisanju poeetnih i utvrđenih antropoloških karakteristika sportiste, ka željenim i krajnjim njegovim mogućnostima u tom trenutku.
Cilj treninga je, dakle, razvijanje psihomotornih sposobnosti sportiste za ostvarivanje različitih motornih zadataka karakterističnih za pojedini sport, odnosno za uspešno učestvovanje u sportskim takmičenjima. Pošto smo odredili suštinu treninga, neophodno je sada razjasniti šta se to podrazumeva pod pojmom psihomotornih sposobnosti.
Prema Glenkrosu najbitnije karakteristike psihomotorne sposobnosti su :
- Da one predstavljaju integrisane aktivnosti pojedinih psihomotornih pokreta,
- Da su one rezultat reorganizovanih živčanih kontrola pokreta i zato predstavljaju reorganizovane aktivnosti: u početku učenja pokretu se uče uglavnom korak po korak, tek na kraju stvaraju se reorganizovane aktivnosti (koje karakterišu povećanje brzine izvođenja, tačnosti, opšta reakcija ili uključivanje celovitije reakcije organizma;
- Da su automatizovane aktivnosti što znači da tek kad se neka aktivnost izvodi bez razmišljanja, bez posebnog obraćanja pažnje možemo tvrditi da se razvila željena sposobnost, a to istovremeno znači i da će svako buduće izvođenje biti gotovo indentično sa naučenim modelom aktivnosti.
- Da je fleksibilna, što znači da se može izvoditi bez problema i u određenim varijacima, koje se mogu javiti kao neophodne u otežanim okolnostima i uslovima u toku takmičenja.
- Da se razvija vežbanjem i učenjem, što znači upornim ponavljanjem zadate i željene aktivnosti. U procesu učenja raste broj tačnih reakcija, a opada broj greški, smanjuje se vreme potrebno za izvođenje aktivnosti, a tempo daljeg napredovanja je sve sporiji i sporiji, pošto je ostvaren vea određeni željeni nivo automatizma.
- Da je učenje otežano ili gotovo nemoguće ukoliko ne postoje neophodne "senzorne" i druge povratne informacije. Što istovremeno znači da sa brojem povratnih informacija raste i brzinu i uspešnosti razvijanja psihomotorne sposobnosti.
Dakle, cilj treninga je uvek razvoj određenih psihomotornih sposobnosti koje predstavljaju: integrisane, reorganizovane, automatizovane i fleksibilne aktivnosti, i koje je moguće razviti jedino organizovanim procesom učenja i vežbanja.
Da bi taj proces učenja i vežbanja bio uspešniji neophodno je još istaći određene razlike ili karakteristike psihomotornih sposobnosti. Kronbah 1977. uglavnom govori o četiri tipa psihomotornih aktivnosti, i to: a) o kontinuiranim i diskontinuiranima aktivnostima, kao i b) o otvorenim i zatvorenim aktivnostima.
Kontinuirane aktivnosti, sastoje od niza povezanih pokreta koji traju jedno određeno vreme, i na kraju kojeg je željeni zadatak završen, a dikontinuirane aktivnosti sastoje se od jednog pokreta, ili slođaja pokreta koji traje kratko, i zadatak je upravo time završen. Otvorene aktivnosti su one, na koje mogu da deluju primenljivi faktori sredine u toku izvođenja psihomotornog zadatka, a kod zatvorenih aktivnosti situacija se veoma malo menja, gotovo je uvek ista.
Od tipa aktivnosti zavisi, koje ae i kakve zadatke trener pored sebe postavljati, kao i strategiju učenja koju će primeniti. Postavlja se sad pitanje analize i spoznaje procesa koji obezbeđuje učenje neke psihomotorne sposobnosti. Prema Eliotu (1974,) trener prvo mora "u glavi" da izradi model psihomotorne sposobnosti koju želi uvežbavati, sa svim pokretima koji sekvencijalno čine njenu integrisanu celinu, i razrađene sve faze pokreta, u vidu zadataka koji ae se primenjivati u procesu vežbanja i učenja i koji treba da dovedu do razvoja sposobnosti.
Ono što je bitno naglasiti vea ovde je potreba obezbeđivanja što jasnije i što preciznije mentalne slike ove psihomotorne sposobnosti i kod sportiste koji treba da je usvoji, razvije i usavrši. Što je veća mentalna korelacija između mentalnih slika sposobnosti trenera i sportiste, to je i veća verovatnoća uspešnosti u radu. U procesu učenja i razvijanja određene psihomotorne sposobnosti prema Eliotu (1978) uče se dve osnovne komponente, to su: struktura sposobnosti i trajanje određenog psihomotornog zadatka.
Psihomotorni zadaci se sastoje od niza usklađenih pokreta, koji zahtevaju od vežbača preciznu živčano-mišićnu kontrolu. Promene od svesnog izvođenja, korak po korak u početku vežbanja, prema automatskom izvršenju zadataka, dešavaju se zanemarivanjem ili automatizacijom srednjih ili posredničkih faza zadataka, prelaz od senzorne informacije na akciju ostvaruje se odmah, neposredno, bez simboličke interpretacije informacije, koja je u početku nužna.
Sportista tako najčešće ništa ne zna o međufazama u ispunjavanju određenih psihomotornih aktivnosti. On je nesvestan svih pokreta koje čini u procesu ostvarivanja zadatka kao i signala na koje je reagovao. Pokreti se sve više automatizuju. Međutim, ono čega je on uvek svestan to je struktura pokreta, a ne pojedinačni pokreti ili delovi pokreta.
Na vrh strane 
|
|
