METODA UČENJA I VEŽBANJA PSIHOMOTORNE AKTIVNOSTI

Pod metodama učenja podrazumevamo način demonstracije, usvajanja i vežbanja određene psihomotorne aktivnosti. U sportu se uglavnom govori o dve moguće metode: o sintetičkoj, prema kojoj se u svakom pokušaju uvežbava u celini neka psihomotorna aktivnost, i o analitičkoj, prema kojoj se prvo uvežbavaju elementi, faze ili neke manje celine date aktivnosti, a zatim se uvežbava integrisanjem naučenih faza celovita aktivnost.

Koje će metode biti primenjene u procesu učenja i uvežbavanja zavisiće od dužine psihomotorne aktivnosti, od njene složenosti i od nivoa integrisanosti pojedinih njenih faza, u celinu. Ukoliko je aktivnost duža, normalno je da se prvo nauče neke njene faze, pa tek onda da se u uči celina aktivnosti. Isto se odnosi i na složenost: nekada je aktivnost složena iz toliko različitih pokreta, sportisti je teško sve to uvežbavati odjednom, i zato će mu odgovarati više analitička metoda rada.

Ukoliko je psihomotorni zadatak koji se želi naučiti integrisan, normalno da se primenjuje metoda celine, jer je izvođenje jedne komponente zadataka različita od izvođenja te iste komponente kada je uklopljena u celinu pa je nekorisno služiti se metodom celine. Na osnovu analize rada trenera, očigledno je da će on skoro na svakom treningu morati da primeni obe navedene metode rada. Međutim, ono što je neophodno da zna su pravila njihovog kombinovanja:

Izbor metode treninga, rada i uvežbavanja zavisiće i od nivoa razvijenosti određenih sposobnosti kod sportiste. Što su motoričke i kognitivne sposobnosti razvijenije, to će primena metode učenja celine, biti celishodnija, i obrnuto, ukoliko su ove sposobnosti nerazvijene, pojedini zadaci moraće se ostvariti prethodnim uvežbavanjem pojedinih segmenata aktivnosti.

		Tweet
		Na vrh strane