Postoje praktično dve glavne grupe faktora uticaja na psihomotorni razvoj: to su genetički (nasleđeni biološki potencijal) i sredinski faktori. Genetički faktori se dalje mogu podeliti u dve kategorije ili varijante: prvo, to su potencijali za strukturu i kompoziciju tela koje determinišu geni nasleđeni od roditelja. To su pre svega karakteristike vezane za bazičnu visinu, veličinu skeleta, opšte muskulature, karakteristike perceptivnih or-gana i karakteristike nervnog sistema. Drugo, to je nasleđeni ritam rasta ovih karakteristika, ritam sazrevanja i ritam razvoja. Dominacija genetike posebno je naglašena u mlađim uzrasnim periodima.

Sredinski faktori su brojni, ali među najznačajnije po delovanju mogu se istaći: ishrana, odmor-zamor, i treninzi ili organizovani procesi razvoja specifičnih i željenih nivoa psihomotornih sposobnosti. Ishrana predstavlja osnovne energetske izvore razvoja, i aktivnosti u sportu i neophodno je uvek u svakoj fazi razvoja ili rada sa sportistima posebnu i kontinuiranu pažnju poklanjati pitanjima pravilne ishrane, tj. pravilnog odnosa između uzetih vrsta namirnica, vremena i ritma uzimanja hrane.

Sa umorom opada snaga i slabi motorna koordinacija i do spontanog oporavka može doći samo posle odmora. Odgovarajući treninzi, atletičara, ili drugih sportista mogući su samo uz poštovanje ravnoteže između vremena treniranja i vremena odmora. Pretreniranost, bez dovoljno obezbeđenog vremena odmora, sprečava mišićni i nervni oporavak i rezultira u rapidnom opadanju psihomotornih, ali sada i motivacionih sposobnosti sportiste.

Da bi se utvrdio šta je pravilna ili odgovarajuća ravnoteža za svakog individualnog sportistu, trener mora da beleži i da prati odnos rada i odmora i da ih upoređuje sa ostvarenim rezultatom u tom periodu i tako dadođe do podataka i produktivnom režimu organizovanja tre-ninga i opterećenja za svakog pojedinog sportistu. Dok genetička struktura i kvalitet ishrane konstituišu bazične osnove motornih sposobnosti, jasno je da nivo razvijenosti motornih sposobnosti isključivo zavisi od odgovarajućih treninga, učenja, vežbanja a posebno kada se misli na nivo razvijenosti kompleksnijih motornih aktivnosti.

Organizacija treninga podrazumeva poznavanje prirode, zakonitosti i principa razvoja psihomotornih sposobnosti. međutim, ovde je neophodno istaći dva principa koja imaju opšti karakter i koja se ne smeju nikada prevideti: to je pre svega princip zrelosne spremnosti i princip individualizacije. Kao što je već ranije pomenuto, prvi i najznačajniji zahtev koji se postavlja pred trenera je da utvrdi da li je postignuta dovoljna zrelost ili razvijenosi fizičkih struktura svake individue, pre organizovanja sistematskih treninga.

Ukoliko fizičke strukture nisu dovoljno zrele, kod učenika ili kod sportiste ne samo da neće doći do razvoja sposobnosti na višem nivou, nego se mogu izazvati kod njih kako fizička tako i psihička oštećenja. Pored toga kod dece mlađeg školskog uzrasta svi organi tela ne razvijaju se istim tempom i u isto vreme, pa može da se javi neravnoteža u funkcionisanju tela. U ranom adolescentnom perodu, kada se ostvaruje snažni razvoj kosti u dužinu, privremeno može doći do insuficijencije mišića ili do vaskularnih problema, jer ne prate skeletne promene.

Dakle, treneri koji rade sa ovim uzrastima moraju biti svesni ovakvih razvojnih neravnoteža, kako bi mogli pravilno da odmere fizičke napore koji su u skladu sa okvi rima razvoja deteta i time da izbegnu pritiske koji prevazilaze detetove kapacitete. Ne postoje dve osobe na svetu koje bi imale iste psihomotorne potencijale razvoja. Iz ove neosporne činjenice treneri moraju izvući bar dva osnovna zaključka: prvi se odnosi na mere razvoja i standarda, a drugi na poznavanje i primenjivanje različitih stilova treninga koji odgovaraju individualnim karakteristikama sportista.

Na vrh strane