Psihofizički razvoj čoveka je složen I na njega utiču različiti faktori. Sve te faktore možemo ovako grupisati: nasleđe, sredina u kojoj se živi i aktivnosti koju obavljamo u toku svog života.

Čovek se rađa sa određenim naslednim karakteristikama. To su, s jedne strane, karakteristike ljudske jedinke uopšte (stvorene u toku razvoja čoveka kao vrste), a s druge strane specifične nasleđene osobine, koje pojedinac prima od svojih neposrednih i posrednih predaka. Te karakteristike čine naslednu osnovu psihičkog života. Prve se nazivaju filogenetskim, a druge ontogenetskim funkcijama. Međutim, na razvoj čoveka značajno utiče i sredina, posebno socijalna sredina, kao i aktivnost koju on preduzima.

U nauci postoje različita shvatanja i teorije o tome kakva je i kolika uloga pomenutih faktora. Po jednom shvatanju, koje se naziva nativističko (od latinske reči natus, što znači rođen), nasleđe je odlučujući faktor od koga zavisi razvitak pojedinca, njegovo ponašanje i ličnost, odnosno psihički život. Nativisti smatraju da od nasleđa zavise, ne samo sposobnosti i temperament, već i druge osobine, čak i karakterne osobine (upornost, iskrenost, pravičnost, društvenost, odgovornost, tačnost, odlučnost, ambicioznost, hrabrost, itd.).

Po ovom shvatanju sposobnosti za jedan sport zavise samo od faktora nasleđa. Činioci od kojih zavisi nasleđe i nasleđene osobine su hromozomi i geni. Oni su sastavljeni od molekula deoksiribonukleinske kiseline, koji se nalaze u jedrima ovih ćelija organizma. Smatra se, međutim, da su geni, koji se nalaze u hromozomima, krajnji nosioci nasleđa i naslednih osobina. Nasleđe i sazrevanje predstavljaju važne činioce razvitka raznih funkcija. Ako za neke funkcije ili sposobnosti ne postoji dovoljna nasledna osnova (preddispozicija), onda se vežbanjem, ma koliko ono bilo sistematsko, one ne mogu potpuno naučiti i razviti.

Suprotno od nativističkog je empirističko shvatanje (od latinske reči empiria, što znači iskustvo). Po njemu, razvoj čoveka i ličnosti pojedinca posledica je delovanja sredine. Razlike među ljudima u pojedinim sposobnostima i drugim osobinama ličnosti su posledica razlika u uslovima u kojima pojedini ljudi žive. U prilog ovome ide i shvatanje Dzona Loka koji tvrdi da je dečija duša u momentu rođenja ,,tabula rasa" (prazan list hartije), kao i shvatanje američkog psihologa Votsona, koji kaže: ,,Dajte mi normalnu decu i mogućnost da ih vaspitavam u uslovima u kojima zelim, pa vam garantujem da ću od svakog deteta napraviti šta hoću: lekara, umetnika, trgovca, a ako hoćete i prosjaka i lopova - bez obzira na talente, osobenosti, sklonosti, sposobnosti i znanja njihovih predaka". Kada govorimo o sredini onda mislimo na sredinu u užem i širem smislu reči. Na razvoj ličnosti veći uticaj ima društvena (porodica, škola, kultura, društveni sistem, itd.), nego prirodna sredina (geografsko-klimatski uslovi).

Oba pomenuta shvatanja, nativističko i empirističko, se ne mogu prihvatiti, jer su jednostrana i idu u krajnost. Uvažavanjem ili naglašavanjem samo jednog faktora nemoguće je objasniti razvitak pojedinca i njegove složene ličnosti. Osnovni nedostatak nativizma je što zapostavlja ulogu sredine,-socijalizacije i socijalnog učenja, a empirizma što prenaglašava ulogu sredine i iskustva, a potcenjuje ulogu nasleđa. Ispravno shvatanje je ono koje razvitak tumači kao rezultantu nasleđa, sredine i aktivnosti pojedinca. Ovakvo shvatanje se naziva interakcionističkim shvatanjem.

Na vrh strane