| |
Pobeda i poraz su pratioci sportske aktivnosti i od njih bitno zavisi ponašanje sportista i njihova motivacija za aktivnosti koje predstoje. Nisu retki slučajevi neadekvatnog reagovanja sportista u ovim situacijama, koje može da ukazuje na mnoge psihodinamičke dimenzije karakteristične za pojedince ili ekipu u celini. Zato, u radu sa sportistima, treba gosvetiti punu pažnju u njihovom pripremanju da adekvatno i realno prihvate i prime pobedu i poraz.
Reagovanje sportista, trenera i članova stručnog tima na pobedu i poraz ukazuje na to kakva je njihova emocionalna stabilnost, posebno nivo frustracione tolerantnosti, homogenost, odgovornost, kritičnost, pa i kultura. I pobeda i poraz imaju svoje pozitivne i negativne efekte. Najčešći pozitivni efekti pobede su: osećanje uspeha, zadovoljstva, sigurnosti, potenciranje optimizma i shvatanje da je sistematsko vežbanje (trening) urodilo plodom, zatim potenciranje želje da se nastavi, tj. intenzivira trening, podsticanje pozitivne psihodinamike u sportskoj grupi itd.
Kao mogući negativni efekti pobede mogu se pomenuti: preterana samouverenost i nerealno povećanje nivoa aspiracije, odnosno precenjivanje sopstvenih, a podcenjivanje protivničkih mogućnosti, naročito mogućnosti narednog protivnika, zatim opuštenost i nemogućnost potpunog mobilisanja energije za sledeće takmičenje, pretarano opuštanje i sl.
Opuštenost i nemogućnost potpunog mobilisanja energije posle pobede, naročito posle značajne pobede, može negativno da se odrazi u sledećem nastupu (takmičenju), pogotovo sa slabijim protivnikom, kod koga opet može doći do povećanja motivisanosti zbog same činjenice što se susreće sa jakim protivnikom, koji je u prethodnom nastupu postigao značajnu pobedu.
Zato nisu retki slučajevi da favorit izgubi od autsajdera, a da je u prethodnom derbi susretu blistao i pobedio. Poraz takođe može pozitivno i negativno da utiče na ponašanje i postignuće sportista.Svaki poraz znači novo iskustvo i iz svakog poraza treba izvući neku pouku, koja može da koristi u sledećim takmičenjima.
On omogućuje da se realnije procenjuju sopstvene, a i protivničke vrednosti, kao i da se postavlja realniji nivo aspiracije. Poraz takođe može delovati motivaciono u smislu mobilisanja energije i potenciranja voljnih faktora da se neuspeh u narednim nastupima prevaziđe.
Negativne manifestacije poraza su: nezadovoljstvo, anksioznost, dezorganizovano ponašanje, regresija u ponašanju, osećanje neuspeha i nesigurnosti, agresivnost, pesimizam, razdražljivost, želja da se smanji, a u ređim slučajevima i da se prekine trening, zatim mogući su i međusobni konflikti, međusobno optuživanje i optuživanje drugoga za poraz itd. Kontrola svojih osećanja kod sportista nužna je i posle poraza, kao i posle pobede. Uloga trenera je složena i u toliko što on treba da pripremi sportiste da poraz prime sportski, ne samo emocionalno, već i racionalno i da što pre mobilišu svoje fizičke i psihičke snage, kako bi se poraz prevazišao.
Sportisti, dakle, moraju posedovati izvesnu vrstu otpornosti na neuspeh (poraz), ali ne u smislu pasivnosti i ravnodušnosti, već u smislu brzog reorganizovanja energije, oporavljanja i vraćanja u normalno stanje aktivnosti. To je moguće kod sportista koji su fizički i psihički dobro pripremljeni i koji su stabilne ličnosti.
Kod nedovoljno psihički pripremljenih ličnosti, kod labilnih, anksioznih i neurotičnih sportista, poraz se teže prima i prevazilazi. Kod takvih ličnosti češće su negativne posledice poraza (razočaranje, depresija, agresivnost prema protivničkim igračima, saigračima, publici i drugi oblici iracionalnog reagovanja).
Poraz se takođe negativno može odraziti na motivaciju i međuljudske odnose u sportskoj ekipi. Način kako sportisti jedne ekipe primaju poraz (realno i konstruktivno ili nerealno i destruktivno, optužujući druge, najčešće sudije ili u vidu međusobnih optuživanja i konflikata itd.) može poslužiti za procenu zrelosti i sposobnosti ekipe, stepena razvijenosti međuljudskih odnosa, nivoa psihološke pripremljenosti itd.
Analiza utakmice ili takmičenja u kome je doživljen poraz, trebala bi biti blagovremena, stručna i iscrpna. Za greškama ne bi trebalo da traga samo trener, već i igrači. Cela analiza treba da doprinese prevazilaženju negativnih posledica, da povrati samopouzdanje sportista i da ih mobiliše za sledeća takmičenja. Iz svega što je o psihološkoj pripremi rečeno, proizilazi da ona može da se odvija pre takmičenja, u toku takmičenja i posle takmičenja, a uloga psihologa u ovoj vrsti pripreme je nezamenljiva.
Psihološka priprema sportista, pojedinaca ili ekipe u celini, podrazumeva obavezno potenciranje psihologije pobednika.
|
|
|
|
| |
Na vrh strane  |
|
|
