| |
Sport je predmet čovekovog slobodnog i radnog vremena i njegove težnje da obezbedi zadovoljenje svojih fizičko-fizioloških i duhovnih potreba. Na tom putu oblikovanja tela i duha, nailazi na izraženu neophodnost prisustva i drugih ljudi, u različitim svojstvima i ulogama, bez kojih ni jedan pojedinac ne bi mogao na odgovarajući način da zadovolji svoje potrebe. Udruživanje ljudi u grupe, radi ostvarivanja ciljeva i potreba pojedinca, kao jedinki ili članova grupe, imanentno je u sportu i čine ga upravo izrazitim predstavnikom onih aktiovnosti u kojima se bez ljudske uzajamnosti i različitih relacija među njima, ne mogu zamisliti bilo kakve akcije.
Za čoveka u sportu, drugi je mera sopstvene vrednosti, koju iskazuje u takmičenju. Vežbanje za sportistu je najznačajnija, osnovna funkcija sportiranja. Prosto vežbanje bez stručnih i nučnih značajnih procesa u njemu je za čoveka isto što i za Sizifa guranje kamena uz strminu. Čovekovo prisustvo u sportu nije oslobođeno unošenja materijalnih dobara u sportske procese kao "inputa", neophodno za ostvarivanje krajnjih ciljeva. To, dakle, ukazuje da čovek ma koliko bio slobodan, svoju egzistencijalnu potrebu da od sebe nešto više učini ne može ostvariti bez prisustva drugih ljudi, bilo da se radi o sportskim istomišljenicima iz grupe, ili sebi suprostavljenim drugim sportistima, ili onim ljudima koji brinu o svim činiocima ulaznih elemenata u sportskim procesima. Ljudi u sportu su međusobno povezani i čine skupove ljudi u kojima ima višestrukih i mnogoznačnih odnosa, uspostavljenih u nekom redu i nizu. Za te skupove ljudi i objekata, mogli bi reći da je sportska organizacija, uređena po volji, meri i značaju čoveka.
O sportskoj ogranizaciji se malo govorilo (malo ih je i bilo) pre na primer, jednog veka. O organizaciji u sportu i njenoj većoj prisutnosti u svetu oko nas govorimo sve više i to u svetlu društvenog razvoja. Otuda je danas ovo tema broj jedan u svetskom sportu. Učešće pojedinaca u sportu je sve manje izraženo kao nezavistan akt u odnosu n organizaciju. Stoga je moguće da loše predstavljanje organizacije bitno utiče na ostvarivanje sportskih i drugih ciljeva svakog pojedinca. Vrlo često, sportski poslednici ističu da je cilj sporta bolja organizacija u njemu. U toj igri reči, može, a to se ponekad i događa, da je svrha postojanja sporta , kao kategorije, sama organizacija a ne nešto drugo, važnije i ljudski uzvišenije. Organizacija nije sama po sebi cilj već je to jedna od opštih sportskih strategija dolaženja do poslovnog ćilja. Tako, sportska organizacija podrazumeva uređenje, koordinaciju i vođenje svih delova celine i samo celine, funkcija, procesa i odnosa u njima, radi ostvarivanja postavljenih sportskih ciljeva. Odgovarajućim organizovanjem obezbeđuje se pre svega efikasnije i celishodnije ostvrivanje ciljeva sportske organizavije.
U svetu sportske organizacije prestavljene su uglavnom cetri oblika:
- Kao sekcije,
- Kao sportski klubovi,
- Kao sportske asocijacije viseg i nižeg nivoa (sportski savezi regija, država, kontinenata, sveta, sportska društva, udruženja ili zajednice klubova),
- Kao strukovne sportske organizacije (sudijska organizacija, trenerska organizacija, istoričari sporta, sportski lekari, sportski psiholozi i dr.)
Najčešći oblik organizovanja sportista kod nas i u svetu su sportski klubovi. To su, samostalne organizacione celine, nezavisne u postavljanju ciljeva svoje organizacije i odabiranju strategija i akcionih planova za ostvatrivanje ciljeva. To su konzistentne, koherentne i autonomne celine u sportu. Njihova autonomnost ima relativna ograničenja u propisima okruženja, države ili sportskih asocijacija, u koja su dobrovoljno učlanjeni.
U svojim pojavnim oblicima sportske organizacije su veoma hetogene:
- Po veličini,
- Po sportskim rezultatima, i
- Po svrsi postojanja i ciljeva koje ima.
Zato je različitost definisanja strukture sportske organizacije veoma prisutna u praksi. Teorijski gledano, sportska organizacija utemeljena je na strukturi, funkcijma i procesima u njoj. Osnov definisanja strukture sportske organizacije i odnosa organizacionih resursa u delovima i celini čine organizacione funkcije. Te funkcije mogu biti sportske i poslovne.
Sportske funkcije čine:
- funkcija treninga
- funkcija takmičenja
- funkcija selekcije
- funkcija stručno-kreativnog rada
- funkcija istraživanja i razvoja
Poslovne funkcije mogu biti:
- kadrovska funkcija
- marketinška funkcija
- privredno profitna funkcija
- finansijska funkcija
- funkcija objekata i investicija
Složenije sportske organizacije (uglavnom sportska društva i druge asocijacije) za razliku od klubova, primenjuju Kombinovanu strukturu (sektorsko-odeljenska sa funkcionalnom strukturom).
Karakterističan primer funkcionalne strukture je "slučaj" Fudbalskog kluba "Crvena zvezda", najorganizovanije i najuspešnije sportske organizacije u Jugoslaviji,sada Srbiji. Na čelu kluba su:
- Skupština, kao najviši organ upravljanja,
- Predsedništvo, kao izvršno-upravni organ.
Članovi Skupštine i Predsedništva su zastupnici članstva kluba. Prava, obaveza ovlašćenja, odgovornost i autoritet delegirani su na Generalnog direktora kluba.
Klub je organizovan na bazi:
- sportsko-takmičarske funkcije
- funkcije marketinga
- finansijske funkcije
- administrativne funkcije
- funkcije održavanja i korišćenja objekata
| Autor: |
Prof. dr Milan Tomić |
| Tekst poslao: |
Bojan Milovanović |
|
|
|
|
| |
Na vrh strane  |
|
|
