Pobeda
i poraz su pratioci sportske aktivnosti i od njih bitno
zavisi ponašanje sportista i njihova motivacija za aktivnosti
koje predstoje. Nisu retki slučajevi neadekvatnog reagovanja
sportista u ovim situacijama, koje može da ukazuje na
mnoge psihodinamičke dimenzije karakteristične za pojedince
ili ekipu u celini. Zato, u radu sa sportistima, treba
gosvetiti punu pažnju u njihovom pripremanju da adekvatno
i realno prihvate i prime pobedu i poraz.
Reagovanje
sportista, trenera i članova stručnog tima na pobedu
i poraz ukazuje na to kakva je njihova emocionalna stabilnost,
posebno nivo frustracione tolerantnosti, homogenost,
odgovornost, kritičnost, pa i kultura. I pobeda i poraz
imaju svoje pozitivne i negativne efekte. Najčešći pozitivni
efekti pobede su: osećanje uspeha, zadovoljstva, sigurnosti,
potenciranje optimizma i shvatanje da je sistematsko
vežbanje (trening) urodilo plodom, zatim potenciranje
želje da se nastavi, tj. intenzivira trening, podsticanje
pozitivne psihodinamike u sportskoj grupi itd.
Kao
mogući negativni efekti pobede mogu se pomenuti: preterana
samouverenost i nerealno povećanje nivoa aspiracije,
odnosno precenjivanje sopstvenih, a podcenjivanje protivničkih
mogućnosti, naročito mogućnosti narednog protivnika,
zatim opuštenost i nemogućnost potpunog mobilisanja
energije za sledeće takmičenje, pretarano opuštanje
i sl.
Opuštenost i nemogućnost potpunog mobilisanja energije
posle pobede, naročito posle značajne pobede, može negativno
da se odrazi u sledećem nastupu (takmičenju), pogotovo
sa slabijim protivnikom, kod koga opet može doći do
povećanja motivisanosti zbog same činjenice što se susreće
sa jakim protivnikom, koji je u prethodnom nastupu postigao
značajnu pobedu.
Zato
nisu retki slučajevi da favorit izgubi od autsajdera,
a da je u prethodnom derbi susretu blistao i pobedio.
Poraz takođe može pozitivno i negativno da utiče na
ponašanje i postignuće sportista.Svaki poraz znači novo
iskustvo i iz svakog poraza treba izvući neku pouku,
koja može da koristi u sledećim takmičenjima.
On omogućuje da se realnije procenjuju sopstvene, a
i protivničke vrednosti, kao i da se postavlja realniji
nivo aspiracije. Poraz takođe može delovati motivaciono
u smislu mobilisanja energije i potenciranja voljnih
faktora da se neuspeh u narednim nastupima prevaziđe.
Negativne
manifestacije poraza su: nezadovoljstvo, anksioznost,
dezorganizovano ponašanje, regresija u ponašanju, osećanje
neuspeha i nesigurnosti, agresivnost, pesimizam, razdražljivost,
želja da se smanji, a u ređim slučajevima i da se prekine
trening, zatim mogući su i međusobni konflikti, međusobno
optuživanje i optuživanje drugoga za poraz itd. Kontrola
svojih osećanja kod sportista nužna je i posle poraza,
kao i posle pobede. Uloga trenera je složena i u toliko
što on treba da pripremi sportiste da poraz prime sportski,
ne samo emocionalno, već i racionalno i da što pre mobilišu
svoje fizičke i psihičke snage, kako bi se poraz prevazišao.
Sportisti,
dakle, moraju posedovati izvesnu vrstu otpornosti na
neuspeh (poraz), ali ne u smislu pasivnosti i ravnodušnosti,
već u smislu brzog reorganizovanja energije, oporavljanja
i vraćanja u normalno stanje aktivnosti. To je moguće
kod sportista koji su fizički i psihički dobro pripremljeni
i koji su stabilne ličnosti.
Kod nedovoljno psihički pripremljenih ličnosti, kod
labilnih, anksioznih i neurotičnih sportista, poraz
se teže prima i prevazilazi. Kod takvih ličnosti češće
su negativne posledice poraza (razočaranje, depresija,
agresivnost prema protivničkim igračima, saigračima,
publici i drugi oblici iracionalnog reagovanja).
Poraz
se takođe negativno može odraziti na motivaciju i međuljudske
odnose u sportskoj ekipi. Način kako sportisti jedne
ekipe primaju poraz (realno i konstruktivno ili nerealno
i destruktivno, optužujući druge, najčešće sudije ili
u vidu međusobnih optuživanja i konflikata itd.) može
poslužiti za procenu zrelosti i sposobnosti ekipe, stepena
razvijenosti međuljudskih odnosa, nivoa psihološke pripremljenosti
itd.
Analiza
utakmice ili takmičenja u kome je doživljen poraz, trebala
bi biti blagovremena, stručna i iscrpna. Za greškama
ne bi trebalo da traga samo trener, već i igrači. Cela
analiza treba da doprinese prevazilaženju negativnih
posledica, da povrati samopouzdanje sportista i da ih
mobiliše za sledeća takmičenja. Iz svega što je o psihološkoj
pripremi rečeno, proizilazi da ona može da se odvija
pre takmičenja, u toku takmičenja i posle takmičenja,
a uloga psihologa u ovoj vrsti pripreme je nezamenljiva.
Psihološka
priprema sportista, pojedinaca ili ekipe u celini, podrazumeva
obavezno potenciranje psihologije pobednika.
|
