Opterećenje
kome je sportista izložen u aktivnom bavljenju sportom
je trostruko: fizičko, emocionalno i mentalno. Upravo
zato sportista može istovremeno doživljavati fizički,
psihosomatski i psihički zamor. Zadatak trenera je da
pokuša da tačno identifikuje izvore umora, i da ih otkloni.
Za grupu fizičkih faktora i manifestovanih posledica
umora, pored preporučivanja fizičkog odmora, bitno je
da ih tačno i na vreme identifikuje, i da ukoliko je
to potrebno za njihovo otklanjanje angažuje, i druge
saradnike: sportske lekare, masere, terapeute i dr.
Međutim,
probleme vezane za ove druge izvore umora, on sam će
morati da rešava. Tako, na primer, nedostatak motivacije,
kao zadnji navedeni faktor, on sam moraće svojim postupcima
da reši. Rad trenera na razvijanju motivacije delovaće
i preventivno, u odnosu skoro na sve navedene uzroke
umora. Međutim, da bi trener mogao da utvrdi da li su
sportisti zaista motivisani ili nisu, koliko je koji
motivisan za treniranje i za rad, morao bi pored primene
tehnike posmatranja, da primeni i neke instrumente i
tehnike koje bi mu omogućile objektivnije merenje i
zaključivanje.
Ukoliko
utvrdi da je neophodno nešto raditi na jačanju motivacije,
Najnberg (1984) tu predlaže niz saveta, koje je neophodno
trener da poznaje, koji bi se mogli svesti na šest grupa:
-
*pre svega rad trenera na razvijanju unutrašnje motivacije
mora da bude vezan sa njegovim nastojanjim da svakom
spotisti obezbedi što više pozitivnih iskustava u
sportu, svaki uspešan potez, mora dobiti na značaju,
mora se primetiti, i javno saopštiti. Posmatranjem
trenerske prakse lako je uočiti da su oni više usmereni
na identifikovanje greški kod sportiste i na ispravljanje
greški, za ono što se dobro uradi prosto misle da
se ne treba ni spominjati, međutim, rad na razvijanju
motivacije podrazumeva upravo obrnut pristup: umesto
negativne usmerenosti na greške, razvijati maksimalno
pozitivnu usmerenost na dobre učinke sportista.
* Razvijati odgovornost kod sportiste za sva pitanja
vezana za trening. Da bi se odgovornost preuzela neophodno
je uvek podsticati otvorenu komunikaciju, razgovor
i analizu o organizaciji treninga, opterećenosti u
radu, o taktikama i strategijama rada i takmičenja,
o pravilima ponašanja na treningu i van njega.
* Isticati posebnu važnost svakog sportiste za ostvareni
rezultat, njegov doprinos, isticati upravo one vrednosti,
koje doprinose razvoju pozitivnog self koncepta i
osećaja vlastite vrednosti kod sportiste.
* Individualizovati rad i nastojati da se u saradnji
sa sportistima uvek postave optimalni, realni i ostvarljivi
ciljevi, koji su u skladu sa njihovim trenutnim psihofizičkim
mogućnostima, ali koji pripadaju zoni optimalnog razvoja,
što znači da sportisti da bi ih ostvarili moraju maksimalno
da angažuju, sve svoje raspoložive snage.
* Treninge treba organizovati tako da oni sportistima
ne budu jednolični: svaki isplanirati tako, da se
obezbedi dinamično smenjivanje sadržaja rada, redosleda
vežbi, individualnog, grupnog i timskog rada, menjati
uloge i zadatke u timskom sportovima, kako bi se doprinelo
jasnosti svakom sportisti svake pozicije u timu i
sl.
* Na treninzima koristiti što više baterija, testova
i raznih instrumenata, da bi se što objektivnije merio
sportski učinak, naravno i pojedinačno i timski, da
bi se iskoristila pozitivna funkcija povratne informacije,
jer će sportisti skoro istovremeno nastojati da pažnju
skoncentrišu na dobijeni rezultat, da se maksimalno
angažuju, što će voditi potpunoj apsorbovanosti ili
uronjenosti u aktivnost i poboljšanje rezultata.
|
