Kada
govorimo o treningu kao o specifičnom vidu vaspitne
situacije koju kreira sam trener, neophodno ga je najpre
definisati ili odrediti. Trening je prema Mejovšeku
(Mejovšek, M.;1977) "složeni kibernetski proces,
pomoću koga se menjaju psihosomatske dimenzije i relacije
među njima".
Već na osnovu istaknute definicije jasno je da autor
naglašava, pre svega, da je to kibernetski proces: što
znači da je to proces koji možemo planirati, koji možemo
upravljati ka željenim rezultatima i da je to proces
u kome možemo meriti ostvarene rezultate. Samo ukoliko
ima ove elemente trening može na osnovu programiranih
intenzivnih i različitih aktivnosti stvarno voditi transformisanju
početnih i utvrđenih antropoloških karakteristika sportiste,
ka željenim i krajnjim njegovim mogućnostima u tom trenutku.
Cilj treninga je, dakle, razvijanje psihomotornih sposobnosti
sportiste za ostvarivanje različitih motornih zadataka
karakterističnih za pojedini sport, odnosno za uspešno
učestvovanje u sportskim takmičenjima. Pošto smo odredili
suštinu treninga, neophodno je sada razjasniti šta se
to podrazumeva pod pojmom psihomotornih sposobnosti.
Prema Glenkrosu najbitnije karakteristike psihomotorne
sposobnosti su :
- *
Da one predstavljaju integrisane aktivnosti pojedinih
psihomotornih pokreta,
- *
Da su one rezultat reorganizovanih živčanih kontrola
pokreta i zato predstavljaju reorganizovane aktivnosti:
u početku učenja pokretu se uče uglavnom korak po
korak, tek na kraju stvaraju se reorganizovane aktivnosti
(koje karakterišu povećanje brzine izvođenja, tačnosti,
opšta reakcija ili uključivanje celovitije reakcije
organizma;
* Da su automatizovane aktivnosti što znači da tek
kad se neka aktivnost izvodi bez razmišljanja, bez
posebnog obraćanja pažnje možemo tvrditi da se razvila
željena sposobnost, a to istovremeno znači i da će
svako buduće izvođenje biti gotovo indentično sa naučenim
modelom aktivnosti.
* Da je fleksibilna, što znači da se može izvoditi
bez problema i u određenim varijacima, koje se mogu
javiti kao neophodne u otežanom okolnostima i uslovima
u toku takmičenja.
* Da se razvija vežbanjem i učenjem, što znači upornim
ponavljanjem zadate i željene aktivnosti. U procesu
učenja raste broj tačnih reakcija, a opada broj greški,
smanjuje se vreme potrebno za izvođenje aktivnosti,
a tempo daljeg napredovanja je sve sporiji i sporiji,
pošto je ostvaren već određeni željeni nivo automatizma.
* Da je učenje otežano ili gotovo nemoguće ukoliko
ne postoje neophodne "senzorne" i druge
povratne informacije. Što istovremeno znači da sa
brojem povratnih informacija raste i brzinu i uspešnosti
razvijanja psihomotorne sposobnosti.
Dakle,
cilj treninga je uvek razvoj određenih psihomotornih
sposobnosti koje predstavljaju: integrisane, reorganizovane,
automatizovane i fleksibilne aktivnosti, i koje je moguće
razviti jedino organizovanim procesom učenja i vežbanja.
Da bi taj proces učenja i vežbanja bio uspešniji neophodno
je još istaći određene razlike ili karakteristike psihomotornih
sposobnosti. Kronbah 1977. uglavnom govori o četiri
tipa psihomotornih aktivnosti, i to: a) o kontinuiranim
i diskontinuiranima aktivnostima, kao i b) o otvorenim
i zatvorenim aktivnostima.
Kontinuirane aktivnosti, sastoje od niza povezanih pokreta
koji traju jedno određeno vreme, i na kraju kojeg je
željeni zadatak završen, a dikontinuirane aktivnosti
sastoje se od jednog pokreta, ili složaja pokreta koji
traje kratko, i zadatak je upravo time završen. Otvorene
aktivnosti su one, na koje mogu da deluju primenljivi
faktori sredine u toku izvođenja psihomotornog zadatka,
a kod zatvorenih aktivnosti situacija se veoma malo
menja, gotovo je uvek ista.
Od tipa aktivnosti zavisi, koje će i kakve zadatke trener
pored sebe postavljati, kao i strategiju učenja koju
će primeniti. Postavlja se sad pitanje analize i spoznaje
procesa koji obezbeđuje učenje neke psihomotorne sposobnosti.
Prema Eliotu (1974,) trener prvo mora "u glavi"
da izradi model psihomotorne sposobnosti koju želi uvežbavati,
sa svim pokretima koji sekvencijalno čine njenu integrisanu
celinu, i razrađene sve faze pokreta, u vidu zadataka
koji će se primenjivati u procesu vežbanja i učenja
i koji treba da dovedu do razvoja sposobnosti.
Ono što je bitno naglasiti već ovde je potreba obezbeđivanja
što jasnije i što preciznije mentalne slike ove psihomotorne
sposobnosti i kod sportiste koji treba da je usvoji,
razvije i usavrši. Što je veća mentalna korelacija između
mentalnih slika sposobnosti trenera i sportiste, to
je i veća verovatnoća uspešnosti u radu.U procesu učenja
i razvijanja određene psihomotorne sposobnosti prema
Eliotu (1978) uče se dve osnovne komponente, to su:
struktura sposobnosti i trajanje određenog psihomotornog
zadatka.
Psihomotorni zadadici se sastoje od niza usklađenih
pokreta, koji zahtevaju od vežbača preciznu živčano-mišićnu
kontrolu. Promene od svesnog izvođenja, korak po korak
u početku vežbanja, prema automatskom izvsfenju zadataka,
dešavaju se zanemarivanjem ili automatizacijom srednjih
ili posredničkih faza zadataka, prelaz od senzorne informacije
na akciju ostvaruje se odmah, neposredno, bez simboličke
interpretacije informacije, koja je u početku nužna.
Sportista tako najčešće ništa ne zna o međufazama u
ispunjavanju određenih psihomotornih aktivnosti. On
je nesvestan svih pokreta koje čini u procesu ostvarivanja
zadatka kao i signala na koje je reagovao. Pokreti se
sve više automatizuju. Međutim, ono čega je on uvek
svestan to je struktura pokreta, a ne pojedinačni pokreti
ili delovi pokreta.
|
