Prema
Rodžersu (1961) čovek predstavlja fluidan proces, tekuću
reku promena, stalno promenljiv skup mogućnosti, a ne
čvrst, statičan entitet ili utvrđen kvantitet i kvalitet
crta. Za Kapru (1982) on je "živi samoorganizovani
sistem, što znači da njegova struktura i funkcija nisu
nametnuti od sredine, jer oni uspostavljaju sami taj
sistem".
Iako se interakcija između živih sistema i sredine kontinuirano
obavlja, ona ne determiniše njihovu organizaciju. Zato
Kapra dalje tvrdi "Ja sam univerzum i ne može biti
ništa "napolju" što utiče na moje aktivnosti
...ili ja sam univerzum i ne može biti nikakvih spoljašnjih
uticaja, sve moje aktivnosti su spontane i slobodne".
Osnovni smisao navedenih citata je u isticanju principa
da je čovek slobodno, promenljivo, samoodređujuće biće,
koje jedino samostalno i svesno može birati svrhu i
orijentaciju u životu, koje može, drugim rečima, prići
životu kao izazovu, mogućnosti i aktivno, ili pomirljivo,
prepuštenošću događajima i stvarnosti ili pasivno.
Koje će tendencije kod odraslog čoveka prevladati zavisi
od brojnih faktora: od faktora ličnosti, njegovih viđenja
životnih mogućnosti, od faktora sredine i od vrednosti
koje u datoj sredini budu usmeravale njegove orijentacije.Moris
(1956) je organizovao jedno istraživanje sa ciljem identifikovanja
životnih vrednosti u različitim kulturama i njihovog
uticaja na životna opredeljenja mladih odraslih.
On je, kako to Rodžers (1961) ističe, prvi nastojao
objektivnim istraživanjem doći do odgovora na pitanje:
Šta je svrha mog života i otkriti životne puteve, za
koje su se najradije opredeljivali studenti šest zemalja:
Indije, Kine, USA, Kanade i Norveške. Kao što se moglo
očekivati pronašao je bitne razlike između životnih
ciljeva ovih nacionalnih grupa, ali primenom faktorske
analize, istovremeno je uspeo identifikovati i one vrednosne
dimenzije, za koje tvrdi da se javljaju u hiljadu pojedinačnih
i specifičnih izbora (Moris, 1956).
Pet takvih univerzalnih vrednosnih dimenzija deluje,
i pored različitosti kultura, na pojedinačne izbore.
Prva, od njih odnosi se na izbor odgovornog, moralnog,
uzdržanog života, u kome čovek ceni i održava ono što
je već postignuto. Kod druge, je naglašeno oduševljenje
za energično savladavanje prepreka.
Time se obuhvata spremnost da se nešto promeni, bilo
prilikom rešavanja ličnih ili društvenih problema, bilo
prilikom savladavanja prepreka u svetu prirode. Trećom
dimenzijom naglašena je vrednost samodovoljnog unutrašnjeg
života ispunjenog bogatstvom i uzvišenom samosvešću.
Kontrola nad ličnostima ili stvarima se odbacuje u korist
dubokog i saosećajnog uvida u sebe i druge.
Četvrta dimenzija predstavlja vrednost prijemčivosti
ili uspostavljene ravnoteže u odnosima između ličnosti
i prirode, kao da se izvori nadahnuća percipiraju izvan
samoga sebe, a ličnost se razvija i živi u osećanju
odanosti prema tom izvoru. Peta i poslednja vrednosna
dimenzija naglašava senzualno uživanje i uživanje u
sebi. Jednostavna zadovoljstva života, prepuštanje trenutku,
i opuštenost prema životu, je ono što se univerzalno
ceni.
Rodžers (1961) razmatra i ukazuje na značaj ovih vrednosnih
orijentacija, ali ističe da je za njega ipak prihvatljivije
filozofsko stanovište Kjerkegarda (1941) u kome je životni
cilj iskazan u vidu ideje "biti onakav, kakav zaista
jesi", a do njega se prema Rodžersu (1961) dolazi
odgovorima na pitanja "Ko sam ja", "Mogu
li ja ikad otkriti moje stvarno ja" i realno postati
stvarno svoj.
Sva ova pitanja su vezana sa problemom, koji tek u savremenim
uslovima razvoja civilizacije postaje značajan, a koji
je vezan za otkrivanje individualnog identiteta.Svi
se mi borimo i nastojimo da otkrijemo naš identitet,
tj. da otkrijemo kakvi jesmo, i kakvi želimo da budemo.
To je veoma složeno traganje, ono obuhvata naše odevanje,
našu kosu, i našu pojavu, naš izbor vrednosti, odnose
prema roditeljima i drugima, odnose u drštvu i celokupnu
našu životnu filozofiju.Problem otkrivanja identiteta
je savremen.
Istorijski gledano, u dosadašnjim peridima razvoja ljudske
civilizacije, od nikakvog posebnog značaja nije bilo
otkrivanje identiteta individue. Možda su oni živeli
mnogo opuštenije, jer njihov život i identitet je bio
unapred određen. Tako u feudalnom dobu od kmeta se očekivalo
da bude kmet, tokom celog života, kao i njegova deca
posle njega. Vlastelin je imao tačno utvrđena pravila
ponašanja, od njega se očekivalo da bude vlastelin,
kao i njegova deca.
Upravo ta rigidnost u definisanim ulogama, ma koliko
delovala nama danas restriktivno, činila je život, na
više načina, jednostavnijim. Obućar je znao da će on
i njegovi sinovi uvek biti obućari, njegova žena i ćerke
da će uvek biti, pre svega sluškinje njihovih muževa.
Gotovo da nije postojala nikakva drugačija mogućnost,
i to je stvaralo određeni tip sigurnosti, koja više
ne postoji. To su razlozi, zašto se traganje za sopstvenim
identitetom prevashodno, smatra savremenim problemom.
Život individue više nije određen i unapred definisan
(iako sredina vrši uticaje), ni porodicom, ni socijalnom
klasom, bojom ili nacijom. Mi moramo sami da otkrijemo
svoj identitet. Taj proces otkrivanja sopstvenih mogućnosti
i njihovog osobenog razvoja, često može da bude veoma
težak i bolan. Strah da se otkrije nešto bezvredno i
neočekivano, sprečava ljude da se okrenu ovakvim istraživanjima.
Ovako shvaćeno samoistraživanje, samoprihvatanje i samoostvarivanje
nije nešto što se može odjednom uraditi, nego je to
proces koji traje čitavog života. Rodžers (1961) ističe,
"postati ono što neko stvarno jeste, je proces
, tendencija, a ne statičko ostvarenje", postajanje
određene karakteristike tog procesa.
Ličnost zbacuje svesno ili nesvesno fasadu i postaje
bliža i svesnija svojih unutrašnjih iskustava. Ona otkriva
da su ta iskustva izuzetno složena i različita, od divljih
i "ludih" do društveno prihvatljivih i solidnih.
Ona vremenom prihvta sva ta iskustva, kao i činjenicu,
da se kao ličnost, po svojim reakcijama razlikuje od
svih drugih osoba. Što više priznaje i prihvata sebe,
bez straha od unutrašnjih reakcija, to više i celovitije
može da oseti i doživi bogatstvo značenja, koje one
imaju za nju.
Osnovno je, dakle, da osoba postaje svesna svojih osećanja:
blagosti, zadovaljstava, ljutnje, prihvatanja ili neprihvatanja
i da ih izražava, ukoliko su negativna bez straha, ukoliko
su pozitivna sa zadovoljstvom. Dakle, što više tog unutrašnjeg
bogatstva pripada ndidvidui, to više i prikladnije ona
može postati svoje iskustvo. Tako se, prema Rodžersu
(1961), ona razvija u tom procesu postajanja .
Ličnost počinje da voli svoja iskustva i ceni svoje
sposobnosti. Ona bliže otkriva i postaje svoja u datom
momentu. To je put dolaženja do odgovora na pitanje
"Ko sam ja", postajanja ono što neko jeste,
i niko to ne može da uradi za drugoga. Čovek u sebi
nosi sposobnost i težnju, nekad skrivenu, nekad očiglednu,
da ide prema napred, prema zrelosti i višem razvoju
sposobnosti. Ona je prisutna u čovekovoj sposobnosti
da razume sebe samog, i one strane svog života, koje
kod njega izazivaju nezadovoljstvo, prisutna u razumevanju
prirode i onoga što on svesno zna o sebi. Ona se manifstuje
u težnji čoveka da reorganizuje svoju ličnost, i svoj
odnos prema životu, tako da oni postaju zreliji. Bilo
da je nazovemo težnjom ka razvoju, nagonom ka samoostvarenju,
ili težnjom kretanja unapred, ona uvek predstavlja glavni
izvor života.
Taj snažni impuls prisutan je u svakom organskom i ljudskom
životu, u vidu nastojanja da proširimo i protegnemo
sebe, da budemo samostalni, da se razvijamo, sazrevamo,
težnja da izrazimo i pokrenemo sve mogućnosti organizma,
do one mere u kojoj će ta aktivnost ojačati organizam,
samstvo ili self.
Očigledno je da Rodžers (1961) kad govori o razvoju,
misli isključivo na samorazvoj, na promene koje neko
može da uradi samo za sebe, ako ih želi i ako zna kako.
U nama o tome postoje prirodni porivi. Međutim, oni
sa godinama slabe pod uticajem konformističke opuštenosti
i spoljšnjih blokada, tako da je odrastao čovek, tek
nakon nekog snažnijeg životnog izazova opet spreman
na određene napore vezane za samoaktualizaciju.
Rodžers (1961) ističe "ta težnja može biti duboko
pokopana ispod slojeva i slojeva okorelih psiholoških
odbrana, može biti skrivena izmenjenom spoljašnošću,
koja poriče njeno postojanje, ali postoji u svakoj osobi,
i potrebni su joj samo odgovarajući uslovi, da bi se
oslobodila i izrazila".
|
