Proces
učenja psihomotorjne veštine prema Fajtsu i Posneru
ostvaruje se u tri faze:
KOGNITIVNA FAZA, u kojoj sportista mentalnim procesima
pokušava da zamisli, shvati i predstavi sebi ono što
treba da učini. To je u stvari faza svesne interpretacije
postavljenog zadatka i signala iz sredine, mentalnog
planiranja načina izvođenja aktivnosti, prepoznavanja
i odabiranja načina izvođenja istog psihomotornog zadatka.
verbalna komunikacija između sportiste i trenera u ovoj
fazi je od izuzetnog značaja.
ASOCIJATIVNA FAZA, u kojoj sportista pokušava izvesti
privremene aktivnosti vezane za psihomotorni zadatak,
i prati rezultate tih svojih aktivnosti. Izvođenje aktivnosti
se upoređuje sa zamišljenim modelom u prvoj fazi, pokreti
se selekcionišu, biraju i povezuju u aktivnosti koje
dobijaju složeniju strukturu.
AUTONOMNA FAZA, u kojoj se složena aktivnost osamostaljuje,
a povezani niz pokreta kao da se izvodi bez naročite
svesne pažnje. U ovoj fazi veština pokreta se usavršava,
učvršćuje, i automatizuje.Zato Adams naglašava da se
u prvoj verbalno-motornoj fazi mora pokrenuti dovoljno
snažna i jasna perceptivna aktivnost, koja će uticati
na stvaranje perceptivnog traga u nervnom sistemu.
Pošto u toj prvoj fazi perceptivni trag nije još dovoljno
definisan i učvršćen, sportista nije siguran da li neku
aktivnost dobro izvodi ili ne. Upravo zato neophodno
mu je obezbediti dovoljno informacija, o kvalitetu izvedene
aktivnosti, koje se obično verbalno saopštavaju. Varirajući
pokrete i aktivnosti iz pokušaja u pokušaj, uz upoređivanje
senzornih pokazatelja pokreta, i rezultata pokreta,
sportista učvršćuje perceptivni trag i postepeno napreduje
u preciznosti i struktuiranosti pokreta koji se razvija
u psihomotornu veštinu.
U sledećoj fazi, kad je perceptivni trag formiran, on
može samostalno da funkcioniše i da predstavlja model
u odnosu na koga sportista samostalno već može da procenjuje
dali je željena motorna aktivnost pravilno izvedena.
Potrebe za verbalnim informacijama su sada manje i kvalitet
aktivnosti se proverava samo u odnosu na perceptivni
trag. Za razmatranje ishvatanje procesa razvoja psihomotorne
veštine značajne su i Glenkrosove faze organizovanja
pokreta u željenu veštinu. On ukazuje na sedam faza
i to:
- *
Reprezentacija i diskriminacija delova pokreta,
* Sekvencioniranje,
* Vremensko struktuiranje pokreta,
* Gradacija,
* Tajming,
* Izbor alternativnih pokreta, i
* Motorna kontrola.
Svaka
psihomotorna aktivnost se sastoji od niza jednostavnijih
pokreta. Prvi zadatak trenera je, da proanalizira proces
željene aktivnosti, i da identifikuje pojedine pokrete
koje će kasnije, povezani u jednu celinu predstavljati
skladnu složenu aktivnost.
Elementi pokreta, ustvari predstavljaju reprezentacije
sila koje treba RAZVITI da bi se mišići kretali na željeni
način. U početku učenja neke psihomotorne aktivnosti
uvek se javljaju greške, u diskriminaciji između tačnih
i pogrešnih pokreta, ali razvoj veštine će se ostvarivati,
tako što će biti sve manje pogrešnih i neefikasnih,
a sve više efikasnih i željenih aktivnosti.
Druga faza u učenju psihomotorne aktivnosti je sekvencioniranje
ili povezivanje elemenata pokreta u jedan proces ili
efekat. U prvoj prethodnoj fazi očigledno je da je neophodno
obezbediti kod sportiste znanje o pravilnom izvođenju
pojedinih elemenata, a u ovoj fazi se sad ti elementi
pokreta ili sekvence povezuju željenim redosledom i
slažu u željeni složeni pokret.
Ovde su moguće greške u vezama, naime, moguće je perfektno
znati izvesti određeni pokret, ali ukoliko on postane
deo složenije aktivnosti da se prave grube greške (npr.
koraci u košarci, ukoliko se samo oni izvode, izvode
se tačno, ali ukoliko izvode u napadu dolazi do grešaka,
ili u gimnastici povezivanje elemenata vežbe).
Poznavajući ovo treneri treba posebnu pažnju da posvete
učenju i utvrđivanju tih željenih veza između sekvenci
određene aktivnosti.Pošto se uspostavi željeni redosled
elemenata pokreta, prelazi se na vežbanje vremenske
strukture, ili trajanja aktivnosti svakog pojedinog
mišića koji se angažuje u pokretu: kako agonista, tako
i antagonista.
Po pravilu vežbanjem se skraćuje odnos između pokretanja
aktivnosti agonista i antagonosta, a vremenski razmak
između jednih i drugih se povećava. Ovaj proces se naziva
Glenkrosovo faziranje mišićne aktivnosti, jer upravo
on je ukazao na potrebu vežbanja i učenja tj. namernog
delovanja, na što preciznije uspostavljanje prelaza
dejstva jednog mišića na drugi, jer se time uspostavlja
konzistentnost ili ujednačenost u izvođenju pojedinih
pokreta u vidu jedne JEDINSTVENE aktivnosti.
Jedinstvenost aktivnosti je rezultat dobre vremenske
organizacije mišićne aktivnosti.Gradacija pokreta odnosi
se na nivo opterećenosti silom svakog mišića uključenog
u pokret. Organizovani pokreti zavise, dakle, od broja
aktivnih mišića uključenih u rad i od frekvencije izbijanja
u svakoj mišićnoj jedinici. Izgleda da postoji određeni
mehanizam koji deluje na promene u gradaciji sile.
To se može primetiti, ako od sportiste koji već sigurno
izvodi neku psihomotornu aktivnost, tražimo da istu
vežbu izvede, jednom sa više, a jednom sa manje "napora".
Pokret, kao i njegove karakteristike (kao što su sekvencioniranje,
vremenska organizacija) ostaće isti, promeniće se samo
gradacija.
Međutim, ako taj isti zahtev postavimo pred neuvežbanog
sportistu, doći će do vidljivih promena u ostvarivanju
aktiznosti, do grešaka u sekvencioniranju i sl. jer
jednostavno ovaj amplifikacijski mehanizam nije još
uspostavio tačne odnose između sila pojedinih mišića.Tajming,
ili koincidirajuća reakcija, je sledeća faza koja se
mora uvežbati i naučiti, a ona se odnosi na usklađeno
vremensko i energetsko podešavanje mišićne aktivnosti
i nekog spoljašnjeg objekta ili događaja.
Radi lakšeg razumevanja, navešćemo primer podešavanja
pokreta i udarca po lopti u tenisu. Slično je i u drugim
sportovima, a to se odnosi na pravilno procenjivanje
kretanja lopte i tog kontakta sa njom, ili hvatanje
u određenom trenutku neke sprave u gimnastici. Tu se,
dakle, radi o pokušaju da se nauči pravilna vremenska
procena izvođenja aktivnosti i kontakta sa spoljnim
nekim događajem ili objektom.
Sportista će se često naći u situaciji da istovremeno
nekoliko različitih aktivnosti, predstavljaju pravilne
orijentacije reagovanja. Međutim, on će biti istovremeno
svestan da je neka od njih ipak bila bolja, da je izvedena,
nego neka druga. To su situacije u kojima nam se on
na terenu čini neodlučnim, jer procenjivanje adekvatnosti
reakcije zahteva protok obilja različitih informacija
o sportskoj situaciji u kojoj se nalazi.
Da bi se ovakve situacije što ređe javljale trener će
već u procesu učenja obezbediti učenje ne samo psihomotorne
aktivnosti, nego i učenje taktičkih varijanti. Faktor
iznenađenja time će se kod sportiste smanjiti na najmanju
moguću meru, a kod protivnika delovaće izuzetno snažno.
Na kraju učenja i vežbanja, kod sportiste će se formirati
jedna kognitivna koordinativna struktura, koja će moći
u buduće da vodi i usmerava izvođenje ove psihomotorne
aktivnosti.
Dobro uvežbana osoba moći će ovu motornu aktivnost da
uvek izvodi gotovo automatski, kad joj to zatreba, bez
grešaka i bez zastoja, a istovremeno će moći i da varira
pokrete u skladu sa zahtevima složene sportske situacije.
Formirana kognitivna struktura će imati dva zadatka:
da odgovara na zahteve vezane za opštu orijentaciju
u prostoru, i drugo, da ostvaruje finu organizaciju
mišića i mišićnih sklopova u toku složenih pokreta.Na
osnovu analize faza, i sadržaja koji se ostvaruju u
njima, očigledna nam je sva složenost procesa formiranja
psihomotorne veštine. Ipak pored poznavanja mogućih
faza treneri ili oni koji rade sa sportistima, treba
da budu upoznati i sa putevima delovanja na neku od
njih.
Ovi putevi delovanja predstavljaju u stvari povratne
informacije do kojih sportista dolazi u procesu izvođenja
psihomotorne aktivnosti. Povratne veze mogu biti različite
u zavisnosti od nervnog puta kojima se ostvaruju.Na
osnovu toga se može govoriti o tri tipa povratnih veza:1.
Povratne veza u vidu informacija do kojih sportista
dolazi sam na osnovu izvedenog pokreta.
Ove informacije potiču od receptora smeštenih u mišićima,
zglobovima i tetivama.2. Povratna veza do koje sportista
dolazi na osnovu poznavanja rezultata ostvarenih u toku
izvršenja psihomotorne aktivnosti, kao npr. broj postignutih
koševa, golova i sl. i predstavlja nivo ostvarenosti
nekog zadatog sportskog cilja.
Ove informacije sportista dobija putem eksteroceptora:
vida, sluha, ili taktilnim putem.3. Postoji i treća
vrsta povratne informacije do koje sportista dolazi,
i pre nego što je započeo sa ostvarivanjem deljene psihomotorne
aktivnosti.
Ove informacije nastaju kao rezultat delovanja viših
nervnih struktura, koje ukazuju na to, da nameravana
psihomotorna aktivnost, neće biti dobro izvedena, i
zato se zove povratna veza unapred, što omogućava da
se željeno delovanje koriguje, i pre započinjanja stvarnog
delovanja.Sve ove informacije slivaju se gotovo istovremeno
u centralni nervni sistem sportiste, tačnije u kratkoročno
pamćenje, i tačnost pokreta, iako u različitom stepenu,
zavisi od svake od njih.
Očigledno je da na ove povratne informacije ne može
da deluje trener, ali ono što može da uradi je, da skrene
pažnju sportisti na njihovo postojanje, tako da ih on
svesno sve više i više analizira, da je spreman da identifikuje
različite vrste informacija, da ih što svesnije prati,
i time sve više i više ostvaruje kontrolu nad svojim
psihomotornim delovanjem.Kratkoročno motorno pamćenje
funkcioniše isto, kao i kratkoročno verbalno pamćenje.
Dakle, u njega se slivaju sve informacije, ono je kvalitetnije
ukoliko se aktivnosti izvode duže i u kontinuitetu.
U zavisnosti od aktivnosti kojima su ispunjeni intervali
između učenja date psihomotorne aktivnosti, i informacije
od zglobnih receptora su "trajnijeg" karaktera
od informacija iz mišćnog vretena, naravno sve u okviru
vremenske dimenzije kratkoročnog motornog pamćenja.
|
