Savremeni sport

U virtuelnom društvu naglo se razvija virtuelni sport ("sport bez sporta"), virtuelni fudbal, virtuelna košarka, virtuelna formula, virtuelni lov i ribolov itd. Nekada su deca najčešće igrala fudbal i košarku na lokalnim terenima. Sada sede za kompjuterom i bave se virtuelnim sportom. Ogroman je broj kompjuterskih igara na temu sporta i najtraženije igre u CD klubovima, odmah iza erotskih, su sportske simulacije.

Najmalađi su zalepljeni za ekran još od osnovne škole već oboleli od hiperkinetičkih poremećaja nastalih usled disfunkcionisanja mozga koji stvara nesuvislu aktivnost, teške poremećaje pažnje, nagla nekontrolisana motorna pražnjenja. Za to vreme sa banalizacijom pristupa trasama informacije, teče umnožavanje putnika u sobi, tih dalekih izdanaka tihog čitaoca, koji će sami trpeti od celine poremećaja komunikacije, stečenih u toku poslednjih decenija tehnike...

Zbog tog gubitka "slobode ponašanja" svaka kritika tehnike je skoro nestala i nesvesno smo skliznuli iz čiste tehnologije u tehno kulturu i najzad, u dogmatizam totalitarne tehno kulture gde je svako upao u zamku, ne više društva, njegovih zakona ili zabrana, moralnih, socijalnih, kulturnih..., nego upravo onoga što su ti vekovi progresa učinili od nas, od našeg vlastitog tela. (Virilio, 2000)

Internet je u tom pogledu napravio pravu revoluciju. Često se održavaju virtuelne olimpijade, nagrađuju najbolji timovi. Virtuelni sportisti postaju i slave se kao pravi. Isto se može reći za virtuelne sportske menadžere, koji od mladih ljudi mogu naprviti sanjare. U svojim, sanjarenjima i maštanju oni sebi mogu izmisliti svet koji realno ne postoji ali u koji mogu toliko duboko da zađu da on postaje njihovo sopstveno ja.

Posebno se uživljavajući u taj izmišljeni svet menadžerstvo i biznis, mladi Ijudi mogu da pomešaju svet virtuelnog i svet realnog. Sistem virtuelne realnosti na taj način pruža potpuno uranjanje čovekove svesti u kompjuterski model, čulnu i intuitivnu izmenu perceptivnih likova i promene mišljenja uz istovremeno vršenje direktnih manipulacija virtuelnim trodimenzionalnim prostorom.

Svet virtuelne realnosti je tehnički ali i psihološki fenomen koji je čoveku ponudio novi obrazac percepcije i doživljaja, pa i na području sporta, fenomena koji je uvek bio na granici izmedu stvarnosti i mašte. Sociolozi, socijalni psiholozi, pedagozi i psihijatri pokušavaju da objasne zašto je sve manje dece na sportskim terenima, a sve više ispred kompjutera. Odgovori mogu biti raznoliki:

* Roditelji se sve manje bave svojom decom. Kao kompenzaciju kupuju im kompjutere koji im postaju "virtuelni roditelji" i prijatelji. Uz sve to, menja se percepcija i doživljaj deteta. Pažnja je više usmerena na relaciju "ja - kompjuter", a manje na interakciju "mi grupa".
* Živimo u hedonističkom i "humorističkom" društvu čiji je moto uživanje i zadovoljstvo i pokušaj da se izbegne svaki napor. Virtuelni sport - kompjuterske igre ne zahtevaju nikakav fizički napor. Duh pasivnosti je proizvod virtuelne stvarnosti.
* Za razliku od svakodnevnog realnog takmičarskog sporta gde poraženi uvek smatra da mu je neko oduzeo pobedu, kompjuter se može pobeđivati do iznemoglosti a da se pri tom ne naljuti.
* Doživljaj kompjuterskih igara koje obiluju sjajnom grafikom, trodimenzinalnim zvukom u potpunosti dočaravaju prave sportove.
* Virtuelni sportovi ne donose nikakvu opasnost: do mile volje možete da skačete sa virtuelne skijaške skakonice, vozite bob, spust, da osvajate planinske vrhove, vozite sportske automobile

U kontekstu analize virtuelnog sporta publika predstavlja nezaobilazan fenomen. Posmatrajući utakmice na malim i džinovskim ekranima, takva publika predpostavlja svet virtuelne sportske realnosti. Za razliku od malih ekrana gde sportisti izgledaju tako sitni, pred džinovskim ekranima prizor se menja. Dimenzije čine da je bučna i uzbuđena gomila prinuđena da uzdignute glave prati igru napr. natprirodno velikih fudbalera. "Ti posmatrači pred uličnim ekranima su deo spektakla; oni su već po sebi svojevrsni događaj, kao što je to slučaj i sa publikom na stadionu.

Čak su u odnosu na nju u izvesnoj meri i u prednosti, jer ne moraju da se posle utakmice vraćaju u središte grada: istoga trena mogu da zaigraju od sreće na trgu i da zaplaču od tuge u kafani. Osim toga, od posetilaca stadiona su u proseku mladi i nižeg socijalnog statusa, mada se u toj gomili klasne razlike i poreklo sasvim skladno mešaju." (M.Ože, 20);

Fudbalska svetska prvenstva danas se posmatraju na pomenutim džinovskim ekranima, a gledaoci "kao" posmatrači stižu sa svih strana raznovrsnim transportom kao da se upućuju na stadion; mogli su da zamišljaju kao da sede na pravim tribinama, a ujedno da se poistovete sa pravim igračima, kao da su zajedno sa njima na pravom travnjaku.

Ako su mali ekrani i džinovski ekran prva dva stadijuma virtuelnosti, pravljenje montažnog stadiona je treći stadijum. Na svetskom prvenstvu u Francuskoj improvizovani stadion bio je sastavljen od četiri džinovska ekrana po 300 kvadramih metara. Tribine su bile rasporđene tako da su mogle da prime 6.000 gledalaca, kao na pravom fudbalskom stadionu. Po navodima reklamnog prospekta ovaj stadion je nudio posetiocima utisak "kao da su na pravoj utakmici".

Zanimljivo je da se pravi stadion nalazio dva koraka od virtuelnog. Blizina, po mišljenju Marka Ožea, nije bila slučajna, jer je omogućavala poistovećivanje. Uz to da bi uverljivost bila veća, ulaznice za ovaj virutuelni stadion nisu bile jeftine. Preduzeća su ih kupovala svojim najboljim mušterijama i najodanijim saradnicima.

U reklamnom prospektu je stajalo da improvizovani stadion omogućava praćenje utakmice "u povlašćenim uslovima". Postojali su prostori "za doček" i svega što nudi glavni i realni stadion: mesto za susrete poslovnih partnera, vođenje brige o navijačima i slično. Ovakva imitacija stadiona zapravo je svedena na tudbalsko igralište, neka vrsta mikro - stadiona.

Suprotno tome, njegovi ekrani znatno uvećavaju igrače. Da virtuelno može imati prednost nad realnim svedoče nastojanja gledaoca da na televizijskim ekranima vide reprizu, ponovljeni, usporeni snimak koji će im dati objašnjenje za sudijsku odluku ili uvid u detalje nečije tudbalske veštine.

Naravno tu su i nedostaci. Određen doživljaj može se podeliti samo kroz zajedništvo koje ekran ne može pružiti. To je onaj nagon kad navijači okreću leda ekranu i slivaju se na ulice grada čestitajući jedni drugima, razmenjujući pozdrave i znake prepoznatljive radosti.

Poneti gomilom pojedinci se ponašaju drugačije i bar jednim delom nadjačavaju moć medija i virtuelne realnosti. Sociolozi i socijalni psiholozi kao i drugi stručnjaci za društvena pitanja morali bi o ovome da vode računa kad proučavaju pojave u društvenim grupama i Ijuskim zajednicama. Ekran je zavodljiv ali ipak nije sve. Postoji duboka potreba za zajendištvom, da se pomeša glas sa glasovima gomile. Jedino se na taj način inože osetiti duboko značenje sporta